PRINCEZA Katalina, unuka ugarskog kralja Bele Četvrtog, odnosno kćerka njegovog starijeg sina Stefana Petog i Jelisavete Kumanske, postala je žena prestolonaslednika Srbije, Stefana Dragutina, najverovatnije 1268. godine. Te godine je njegov otac, kralj Uroš Prvi (1243-1276), neuspešno ratovao s Ugarima, ali se odmah potom orodio s ugarskom vladarskom kućom i tako obezbedio severne granice Srbije.

Katalina, čini se, nije bila razmažena katolikinja, jer se ubrzo uklopila u patrijarhalnu sredinu pravoslavne Srbije. Kralj Uroš je bio ponosan na svoju snahu, a i svekrva, Jelena Anžujska, bila joj je naklonjena.

Pouzdano se zna da je brak između Dragutina i Kataline bio stabilan. Izrodili su sedmoro dece, pet kćeri i dva sina. Kćeri su se zvale: Jelisaveta (Jelena), Katalina, Margarita i Ursa, dok je ime pete kćeri ostalo nepoznato. Sinovi su imali srpska imena: Stefan Vladislav (nesrećni pretendent na presto) i Urošic.

Kralj Stefan Dragutin (1276-1282) vladao je pod priličnim uticajem svoje žene. U toku šestogodišnje vladavine nije dolazio u sukob ni s jednom od zapadnih zemalja, izuzev Vizantije na istoku.

SVRGNUO OCA SA PRESTOLA Smatra se da je Katalinina "zasluga" što je Dragutin poželeo da "pre roka i vremena" oseti krunu na svojoj glavi. Velikog udela u tome imala je i njena majka, Jelisaveta Kumanska. Kao regent sina, maloletnog ugarskog kralja Ladislava Četvrtog Kumanca (1272-1290), ona je Dragutinu poslala vojnu pomoć, pa ovaj, s jednim delom srpskih pristalica i ugarskom vojskom, u jesen 1276. godine, pobeđuje oca i nasilno preuzima vlast.

Za to vreme, preduzimljivošću kraljice Kataline, srpski dvor menja izgled i život na njemu postaje drugačiji. Katalina uvodi nove običaje, one zapadne. U nepovrat odlazi vreme kada je kraljica držala preslicu za pasom. Potiskuju se vizantijska, a uvode zapadna obeležja.

Došlo je, međutim, vreme kada je stigla "kazna Božija". Jašući sa svojom vlastelom, Dragutin je pao s konja, ispod grada Jeleča u Raškoj župi, i teško povredio nogu. Bilo je to početkom 1282. godine. U ona burna i surova vremena bilo je nezamislivo da vladalac u bojevima ne bude na čelu svoje vojske. Svestan svoga stanja i svoga greha, u uverenju da je učinjeni greh prema ocu uzrokovao njegovu tešku hromost, Dragutin se odlučuje na abdikaciju. Te iste, 1282. godine, na Saboru u Deževu kod Rasa, Stefan Dragutin je "darovao" vlast svom mlađem bratu, Stefanu Urošu Drugom Milutinu.

Pored velike vlastele Raške, Saboru je prisustvovala i njihova majka, Jelena Anžujska. Sporazum u Deževu podrazumevao je da Milutina nasledi Dragutinov stariji sin Vladislav. Dragutin je zadržao oblasti severne i zapadne Srbije, majka Jelena držala je Primorje, a Milutinu su pripale sve ostale teritorije Raške, ali je zapravo on bio istinski vladar svih oblasti.

U prvo vreme braća su bila spremna da jedan drugome pomažu i da se štite. To su i činili. Tako je, na primer, posle 1284, Dragutin pozvao svog brata, Milutina, da pođu u pohod protiv dvojice vlastelina, Drmana i Kudelina, sa sedištem u Ždrelu u istočnoj Srbiji. Oni su, odvojivši se od Ugarske i pod vrhovnom vlašću Tatara, vladali u Braničevu. Zajedničkom akcijom Dragutin i Milutin su oslobodili ovu oblast. Tada je braničevska oblast prvi put, i za sva vremena, ušla u sastav srpske države.

Braća su se zajednički borila i protiv vidinskog kneza Šišmana, a Dragutin je pomagao Milutinu u borbi protiv Vizantinaca. Međutim, Katalina, sada praktično bivša kraljica, nije se pomirila s novonastalim stanjem. Zahvaljujući njoj, Ladislav Četvrti, njen brat, ustupio je Dragutinu i Katalini Srem, kako se tada još nazivala Mačva. Dobili su i Beograd na upravu, kao i severoistočni deo Bosne.

Tako je Dragutin, 1284. godine, proširio svoju teritoriju. Bila je to dobra polazna osnova da, kako navode mnogi istoričari, Katalina krene u novu "diplomatsku ofanzivu" kod svog muža, da s vojskom ustane protiv brata. Naime, posle ženidbe Simonidom, bilo je jasno da se Milutin neće držati Deževskog sporazuma, odnosno ustupiti presto njihovom sinu Stefanu Vladislavu. Sada su u igri bile dve kraljice: aktuelna srpska kraljica Simonida i bivša kraljica Katalina, vrlo direktno, koje su uticale na izbijanje građanskog rata u Srbiji.

Rat između braće vodio se periodično od 1301. do 1312. godine. Dragutin i Katalina nisu uspeli u svojim namerama i 1313. mire se s kraljem Milutinom.

Katalini se uskoro gubi svaki istorijski trag, pošto su je prethodno zadesile teške nesreće. Bivši kralj ili kralj severne Srbije, Stefan Dragutin, umro je 12. marta 1316. godine, na samrti zamonašen pod imenom Teoktist. Sahranjen je u Đurđevim stupovima, gde je podigao jednu kapelu. Inače, ktitor je crkve svetog Ahilija, i po njoj je današnje Arilje dobilo ime. Majku je nadživeo samo dve godine. Odmah potom, javno pogazivši Deževski sporazum, Milutin je naredio da se uhvati Stefan Vladislav, nesrećni pretendent i na srpski i na ugarski presto, i baci u okove. Tako je i severna Srbija bila u Milutinovim rukama.

Katalina jeste bila verna supruga. Takva je ostala i kad se Dragutin, u vreme kajanja zbog greha prema ocu, odricao od bračne postelje i u Katalini gledao sestru, a ne suprugu. Uz to, oponašala je svekrvu, kraljicu - majku, Jelenu Anžujsku. I ona je okupljala siromašne devojke, vaspitavajući ih i učeći da pletu, vezu, kuvaju... Mnoge su se i opismenile. Katalina se potom vratila skromnom načinu života.

Dragutin i Katalina, sa svojom decom, bili su ktitori više crkava i manastira: Arilje, Tronoša (kod Loznice), a verovatno i Grnčarica, Rača kraj Drine, Sveti Nikola na Ozrenu, Papraća (kod Zvornika).



(Nastaviće se)