KRALj Stefan Vladislav Prvi (1233-1243) zbacio je s prestola svog brata po ocu, Radoslava. U tome su mu pomogli kako srpska vlastela, tako i bugarski car Jovan Asen Drugi. Vladislav je bio oženjen Bugarkom iz Trnova, Beloslavom , kćerkom Teodore i Asena Drugog, bugarskog cara.

Izraženu vizantofilsku politiku kralja Radoslava i njegovo oslanjanje na tazbinu, zamenjuje ništa manje izražena bugarofilska politika novog kralja i oslanjanje na moćnog tasta. Gradeći svoj autoritet na autoritetu bugarskog cara, Vladislav je sve više počeo da liči na svog brata prethodnika. Ipak, sa istorijske distance, možemo reći da je Vladislav imao nešto više sreće i sposobnosti od svog starijeg polubrata. Njemu se zlatnim slovima upisuje zadužbinarstvo i pokloni crkvama u Srbiji i na Svetoj gori, posebno prelepi manastir Mileševa. Podignut je 1218/19, a potpuno završen 1235. godine. Isto tako, ako ne i više, za divljenje je njegov odnos prema stricu, arhiepiskopu Savi, čije će mošti preneti iz Trnova u Srbiju i sahraniti u Mileševi.

Poglavar Srpske pravoslavne crkve, arhiepiskop Sava, bio je protivnik nasilnih zbacivanja s vlasti. To je i bio razlog da se, ljut na Vladislava, po drugi put odluči za odlazak u Svetu zemlju. Napušta Rašku, a arhiepiskopski tron će prepustiti igumanu manastira Žiče, svom učeniku Arseniju Prvom. To je bio težak udarac za srpskog suverena i vreme za iskreno kajanje. Svaku reč svoga strica Vladislav je ispoštovao. U odsustvu Save, kralja Vladislava i kraljicu Beloslavu krunisao je novi srpski arhiepiskop Arsenije Prvi.

Za Beloslavu se ne može reći da je upamćena kao naročito slavna vladarka, ali je evidentno da je u vreme vladavine svog muža bila veoma uticajna. Kao izuzetno pobožna, prava pravoslavka, uticala je na Vladislava da gradi sebi zadužbinu. Grandiozna veličina kraljevog strica, arhiepiskopa Save, kao i kraljičina pobožnost doprineli su da se nastavi gradnja crkve na reci Mileševi, kraj Prijepolja..

Srpski narod duguje Beloslavi i trajnu zahvalnost što su se mošti Svetog Save našle na srpskoj zemlji. Naime, vraćajući se s velikog hodočašća po Svetoj zemlji, srpski arhiepiskop je svratio u Trnovo kod Asena Drugog, Beloslavinog oca. Dok je činodejstvovao, iznenada se razboleo i ubrzo umro, 14/27. januara 1236. godine. Načinjen je veliki kameni sarkofag i telo počivšeg je položeno u trnovskoj crkvi Svetih četrdeset mučenika, Asenovoj zadužbini. Cela Bugarska, cela Srbija i ceo pravoslavni svet - zaplakali su!

Arhiepiskop Arsenije je odmah otišao srpskom kralju i otvoreno mu saopštio želju Srpske crkve: Ni pred Bogom ni pred ljudima nije ugodno i pravo da telo našeg Oca ostavimo izvan njegove zemlje, daleko od njegove Crkve i njegova naroda!

Znajući i sam šta mošti obožavanog svetitelja, njegovog strica, znače za sve žitelje zemlje Raške, Vladislav je bio energičan i uporan kod svog tasta. Među više pisama, napisao mu je i ovo: Oče moj, ako sam kod tebe našao ma kakvu milost, nemoj zatvoriti svoje srce prema meni. Daj mi Sveto telo moga strica i Gospodara! Bugarska crkva i sam patrijarh bili su energično protiv. Zato car šalje Vladislavu odgovor: Sine moj, traži od mene što god drugo želiš, ali nemoj me terati da učinim ono što ne mogu da učinim. Tada na scenu stupa bugarska carevna i srpska kraljica. Zajedno s mužem ona je otišla kod oca u Trnovo i energično zahtevala da se telo svetog prenese u Srbiju. Dve i po godine posle Savinog usnuća u Gospodu, na dan 6. maja 1237, Savine svete mošti našle su se u Srbiji, u Vladislavljevoj zadužbini Mileševi.

Uskoro će nastupiti dramatični događaji. Čitava istočna Evropa je uzdrhtala pred navalom Mongola. Njihov upad u Ugarsku, iako samoj Srbiji nije načinjena velika šteta, uticao je na slabljenje pozicije kralja Vladislava. Uz to, te 1241. godine umro je i bugarski car Asen Drugi. Od tada, Bugarska više neće imati vodeći uticaj na Balkanu, a srpski kralj će izgubiti snažan oslonac. Početkom naredne godine, mongolska vojska, vraćajući se prema Crnom moru, gde se nalazila njena glavnina, opljačkala je Srbiju i Bugarsku. Srpska vlastela okupila se oko mlađeg brata Uroša.

Kraljica Beloslava činila je sve da suzbije Uroševe pretenzije na srpski presto. Energično je nastojala da zaštiti muža, a time, naravno, i svoj položaj. U tome nije uspela. U proleće 1243. godine, Vladislav je svrgnut s vlasti. Uskoro su se on i Beloslava pomirili s kraljem Urošem, pa je Vladislav dobio na upravu Primorje (Zetu). Ni on ni Beloslava nikada više nisu nastojali da povrate krunu. Poslednji pomen o Vladislavu datira iz 1267. godine, ali se ne zna godina njegove smrti.

Smene na prestolu Srbije dovele su trojicu sinova Stefana Prvovenčanog na tron. Vladislav je zbacio Radoslava, starijeg brata, ali je doživeo istu sudbinu: njega je zbacio mlađi brat, Uroš. Videćemo da će i Uroš doživeti istu, čak i goru, sudbinu. Bitno je istaći da se u sva tri slučaja braće jasno potvrđuje zavisnost od snage države iz koje je poticala žena. Svaki od kraljeva računao je na pomoć svog tasta i odluke donosio po njegovom savetu. Istina, te odluke ili želje tasta nisu bile na štetu Srbije, ali uvek jesu na korist kraljičinog zavičaja.


SIN STEFAN DESA

Beloslava je bila sušta suprotnost Ani Radoslavljevoj. Bila je verna mužu i uz njega je ostala i posle gubitka prestola. Vladislav i Beloslava su imali sigurno jednog, a možda i dva sina i jednu kćer. Zna se da im se sin zvao Desa, pa ako uz to ime nije dodato nemanjićko Stefan, Stefan Desa, onda je drugi sin bio Stefan. Njihova kći, čije se ime ne zna, bila je udata za omiškog kneza Đuru Kačića.
(Nastaviće se)