OD KADA su Latini osvojili Carigrad (1204) i uspostavili Latinsko carstvo, među državama na Balkanskom poluostrvu vladali su prilično zamršeni odnosi. Na krajnjem severozapadu vizantijske teritorije, na Balkanu, održao se grčki uticaj. Najpre pod Mihailom Anđelom, a posebno pod vladavinom njegovog brata Teodora, koji ga je nasledio, Epirska despotovina beleži veliki napredak. Rastom moći epirske države rastu i izgledi za obnavljanje Vizantijskog carstva.

Epirski despot Teodor, krajem 1224. godine, osvaja Solun. Nestajanjem Solunske kraljevine, latinske tvorevine, prekida se veza između Latinskog carstva u Carigradu i francuskih kneževina u srednjoj Grčkoj i na Peloponezu. Mudri Stefan Nemanjić, prvovenčani kralj, kao da je sve ovo predvideo i, nakon uspešnog i korisnog oslanjanja na zapad, nastojao je da Srbiju što čvršće veže za epirsku državu. Stefan, stoga, nastoji, već 1216. godine, da svog prvenca, sina Radoslava, naslednika prestola, oženi Teodorom, kćerkom preminulog despota Mihaila. Sve bi bilo u redu da se nije usprotivila Crkva, odnosno Ohridska arhiepiskopija, jer su ovo dvoje mladih bili u krvnom srodstvu sedmog stepena. Tako taj brak nije realizovan.

Politički razlozi bili su jači od kanonskog prava, pa je ipak došlo do ženidbe između Radoslava i Ane, bez obzira na krvno srodstvo. I sam epirski despot želeo je da ima podršku Srbije, kao što je Stefan nastojao da se zbliži sa ovim moćnim vladarem. Krajem 1219. ili početkom 1220. godine, princ Radoslav oženio se Anom, kćerkom epirskog despota, kasnije vizantijskog cara Teodora Prvog Anđela Duke Komnina (1215-1230).

KRATKA AVANTURA
ANINA veza s Frugom nije dugo trajala. Posle ove avanture u Draču, nije mogla u Solun, ionako skrhanom i oslepljenom ocu. Uz posredovanje sestre Irine, koja je u međuvremenu postala bugarska carica, kralj Vladislav je Ani dozvolio povratak u Srbiju.

Radoslav, princ prestolonaslednik, dočekao je svoju nevestu na očevom dvoru u Paunima, kod Uroševca, gde je obavljena i svadba. Potom su mladenci otišli na medeni mesec u Zetu, u kraljevski dvor ispod grada Skadra. Interesantno je da je sačuvan njihov verenički prsten na kome, grčkim pismom, stoji napisano: Verenički prsten Stefana, izdanka od loze Duka, primi rukama Ana, iz roda Komnina.

Prvi kralj Raške, Stefan Nemanjić, umro je 24. septembra 1228. godine, kao monah Simon, jer ga je pred smrt zamonašio brat Sava. Od tada se kralj Radoslav (1228-1233) sve više vezuje i oslanja na svog moćnog tasta. Osvajanjem, bolje reći oslobađanjem Soluna 1224. godine, Teodor postaje najmoćniji vladar na Balkanu. Drugoj po redu srpskoj kraljici, prelepoj Ani, nije bilo nimalo teško da svog muža navede "na grčku vodu". To je, u stvari, već učinila njegova majka, grčka princeza Evdokija. Kao dečak, vaspitavan u vizantijskom duhu, Radoslav je bio ponosan na svoje grčko poreklo. Nije mala stvar biti unuk vizantijskog cara (Aleksije Treći, 1195-1203)! Zato ne čudi činjenica da se Radoslav na nekim srpskim poveljama potpisivao grčki kao Stefan Duka. Možemo slobodno reći da je bio veći Vizantinac od svojih savremenika u Vizantiji.

NARUDŽBENICA
KNJIGU „Žene srpskih vladara“ u izdanju IP „Naša priča plus“ i „Patam“ možete naručiti na telefone 011/614-2879 i 065/2220609 i na e-mail teamart@patambooks.com

Po Teodosiju, koga neki citiraju a neki osporavaju (posebno Mihailo Laskaris, što je razumljivo), kralj Radoslav je u početku bio dobar vladar. Bejaše u svem za pohvalu i izvrstan, ali se posle pokori ženi, radi koje i postrada umom. A vlastela, uznegodovavši zbog maloumlja njegova, odstupiše od njega i priđoše mlađemu bratu njegovu Vladislavu.

Kod Klokotnice, u proleće 1230. godine, bugarski car Asen Drugi potukao je i zarobio Teodora Anđela, oca kraljice Ane. Osvajanjem prostranih oblasti Aninog oca, bugarski car postaje najmoćniji vladar na Balkanu. Nezadovoljna vlastela koristi priliku i sve više prilazi kraljevom bratu Vladislavu. Radoslav i Ana ostaju usamljeni.

Osetivši šta im se sprema, izgovarajući se da žele zimu da provedu u toplijem Primorju, kraljevski par beži iz zemlje s malom pratnjom. Prema Teodosiju, za sve to bila je kriva Radoslavljeva zlonamerna i lukava žena. Jer beše druga Dalida kao prva Samsonu, dodaje kaluđer. Pred zimu 1233. godine, kralj je zbačen s prestola, a nezadovoljna srpska vlastela je na tron uzdigla njegovog mlađeg brata, Vladislava.

Mada svrgnuti vladarski par beži iz Srbije u Dubrovnik, dubrovačka vlastela im priređuje svečani doček. Za to su se pobrinuli zamenici dubrovačkog kneza Jovana Dandola, odnosno potkneževi Petar Belosavić i Todor Krusić. U nemogućnosti da se duže zadrži u Dubrovniku, Radoslav je dobio lađu i sa ženom otplovio za Drač. U ovom arnautskom kraju Ana se, kako beleži Teodosije, predaje čarima jednog stranca, izvesnog Fruga, koji je verovatno bio latinski najamnik, možda i Arbanas.

Bežeći od mača kojim mu je ovaj pretio, poniženi i razočarani Radoslav vraća se u Srbiju. Od strica Save moli oproštaj. Ne traži krunu, već monašku rizu. Arhiepiskop Sava ga je zamonašio i Radoslav postaje monah Jovan. Kao monah, sazidao je pripratu na crkvi svete Bogorodice u Studenici, u kojoj je kasnije i sahranjen. Umro je posle 1235. godine.

U mladosti lepotica, razmažena i ponosita Grkinja, konačno je našla mir i spokoj u nekom od manastira Srbije. Verovatno ne uzimajući ozbiljno Teodosijevu tvrdnju o njoj i Frugu, u nekim našim pomenicima spominje se kao monahinja Ana, koja je nekada bila žena kralja Radoslava, potonjeg monaha Jovana.

(Nastaviće se)