POTPUNO svestan svoje situacije i sa predosećanjem brzog kraja, Laza je svoju poslednju oporuku napisao po dolasku u sanatorijum. Imovinu vrednu blizu 30.000 kruna podelio je ovako:

"Ostavio je svom prijatelju, somborskom 'advokatu bez klijentele' Đoki Čordaru četiri deonice Somborske štedionice u iznosu od 6.400 kruna, Milevi Ete Vujića, Julijaninoj ujni, dve deonice, sestriću Vladimiru Blanuši 2.000 kruna, Radivoju Simonoviću zaveštao je 1.000 kruna, isto toliko Miroslavu Atanackoviću. Dve deonice dao je Srpskoj čitaonici u Somboru koja danas nosi njegovo ime. Novosadskoj Sabornoj crkvi ostavio je 1.000 kruna da se svake godine moli za dušu njegovih najbližih, a manastiru Krušedolu 1.000 kruna da se svake godine na dan Arhangela Mihaila čita molitva za spas duše Lenke Dunđerske. Isto toliko novaca oporučio je manastiru Ravanica u Vrdniku da se svake godine na Vidovdan moli za pokoj duše Julijane Palanačke. Sve ostalo je ostavio Lenkinom bratu Gedeonu Dunđerskom". (M. Vuksanović)

PESMAMA BUDILI SRPSTVO Nepotpisani nekrolog pojavio se u "Glasu Crnogorca":
"I d-ra Laza Kostića nema više. Pošao je tragom Kaćanskog, Jakšića, Zmaja i ostalih drugova svojih, sa kojima je u početku šezdesetih godina činio lijep splet našijeh pjesnika, koji su svojim umilnim pjesmama grijali i oduševljavali mlada srca i budili Srpstvo... Za ovih pedeset godina on je dao srpskoj književnosti vrlo mnogo. Bio je veliki talenat, jake književne kulture, individualan i plodan... To oduševljenje ga je dovelo na Cetinje, gdje je bio urednik 'Glasa Crnogorca' i njegov boravak u našoj sredini ostaće draga i mila uspomena svakome od nas, jer je Kostić i kao čovjek i kao javni radenik najljepše utiske među nama ostavio..."

Samrtni Čas Lazin zbio se u samu zoru, u petak 9. decembra (26. novembra) po starom kalendaru.

Bečkim srpskim siromašnim studentima ostavio je svoja tri odela, a oni su se uredno potpisali na potvrdu koju im je izdao dr Milan Savić. U bogatoj kući ostale su vredne slike Marka Murata, Uroša Predića, Lazina bista koju je izvajao Đoka Jovanović, zlatni sat sa lancem, srebrni lovorov venac...

Pred polazak u zavičaj pokojnika je opojao prota Mihajlo Mišić, a tu su uz srpske studente bili i Vatroslav Jagić i Oton Hauzer. Na prvoj strani "Sloge" objavljena je tužna vest: "Srpski narod ima svog velikog samrtnika".

"Mrtvo pesnikovo telo vraćeno je iz Beča, u nedelju 11. decembra 1910, posle podne, u Sombor. Sahranjen je sutradan. Uprkos ružnom vremenu - čitavo vreme sahrane, koja je zbog pogrebnog ceremonijala trajala dugo, padala je jaka kiša - prostran trg pred pokojnikovom kućom bio je pun sveta. Na opelu u hramu Sv. Georgija činodejstvovalo je jedanaest sveštenika. Mrtvački odar krasio je veliki venac crvenih i belih kamelija, na čijim crtanim trakama je pisalo: 'Dobrom Lazi - kralj Petar'."

U ime Matice srpske od mrtvog Laze, oprostio se Steva V. Popović, a u ime Srpske kraljevske akademije, istoričar dr Jovan Radonić. Pred Srpskom čitaonicom oproštajne reči je izgovorio njen tajnik, dr Branko Maširević.

Ostalo je zabeleženo da posle ovog govora "šest Bošnjakovih belih konja koji su vukli kočije sa pokojnikom nisu zadugo hteli da krenu ispred Čitaonice i upute se prema groblju". Nad otvorenim grobom govorio je bečki profesor Milan Šević koji će posle primetiti: "Pogreb mu je bio gotovo avtomatski. I na pogrebu sam video da toga čoveka još ne razumemo".

Tako je Laza pokopan u ponedeljak 12. decembra 1910, u porodičnoj grobnici pod brojem 522, gde su ranije sahranjene njegova tašta, Julijanina tetka Marija, supruga Julijana, kojima je Laza "diktirao" posmrtna mermerna slova. Ostalo je malo mesta i za njega, ali na užoj strani crnog granita gde je uklesano:

"Ovde leži

Dr Lazar Kostić

srpski pesnik

rođen u Kovilju 1841.

umro 1910. u Beču".

Postavljen je i reljef u bronzi sa likovima Laze i Julijane, koji je uradio vajar Jovan Konjarek, profesor Umetničke škole u Beogradu, sve po ideji dr R. Simonovića.

Tako se zatvorio jedan maratonski kros i krug u kome ima prometejskog prkosa i vatre, danteovskog pakla, hamletovskih dilema, nepojamne patnje i vrhunskog očajanja. Svi računi su izmireni i sve knjige vraćene.

"Laza Kostić bi bio u 'tuđem groblju' u Beogradu, na Cetinju, u Novom Sadu. U srpskoj i crnogorskoj prestonici Laza Kostić je iskusio bes moćnika, u srpskoj Atini omrazu neistomišljenika. U Somboru je našao zaklon" - piše R. Stokanov.

Od tada ravno sto godina traje podizanje spomenika pesniku koji je u kritici doživeo "novi sjaj", a o kome se nadahnuto govori najčešće u godinama njegovih jubileja.

Po pisanju somborske "Sloge" Srpska čitaonica je 1912. formirala Odbor, odredila lokaciju - mali park kod Konjovićeve ulice - prikupila nešto priloga. Među priložnicima bio je Kostićev prijatelj još iz crnogorskih dana kralj Petar I Karađorđević koji je poslao 500 dinara u zlatu. Ćerke kralja Nikole Anastasija i Milica poslale su, iz Petrograda, svaka po 50 kruna. Izrađena je i skica za spomenik, ali je ubrzo izbio Prvi svetski rat.

SliČno se desilo i u drugom pokušaju 1941. kada je somborski kamenorezac A. Tucaković po ceni od 19.625 izradio postolje od jablaničkog mermera. Četvorogodišnji rat ne samo da je omeo ovekovečenje Laze u kamenu nego je, odmah po ulasku mađarskih okupacionih snaga, zabranjen rad i oduzeta zgrada Srpskoj čitaonici.

KRAJ