KAD kare stigoše u Blace, naiđe nova nevolja. Pojavi se komandir pod čijom je komandom kolona kojoj pripadaju ove kare i saopšti da on ima naredbu da se sa svojom kolonom zaustavi tu, u Blacu, te da kare koje voze kralja ne mogu dalje ići. Saopštavajući to, komandir je, razume se, očekivao da će kralj narediti da kare pođu dalje, čim bi on bio opravdan. Ali kralj ne upotrebi svoju kraljevsku vlast, jer stari vojnik ne htede da se prekrši naredba. On siđe s kara dodajući:

- E kad je naredba, mora se slušati! I nastavi dalje put peške, sad već i sam ubeđen da neće moći izdržati.

Ađutant se zabrinu i poče da osmatra levo i desno, hoće li naći koga ko bi povezao kralja. I naiđoše jedne bedne taljige, kod kojih se nije znalo šta je bednije: da li kola, da li konji ili kočijaš. Kola su, vidi se, bila kadgod bolja kola, ali sad bi samo mogla služiti za iznošenje đubreta, konji su predstavljali životinjske skelete preko kojih je razapeta koža, amovi na njima krpe i uzice, a kočijaš jadan i podrpan siromašak. Ta su kola odvezla srpskoga kralja u Nemanjinu Belu Crkvu, današnju Kuršumliju.

Tu je razabrao da se u pravcu Niš - Prokuplje vode borbe i zahtevao je opet da ga tamo vode. I nije se imalo gde, odveli su ga u Prokuplje odakle je izišao na front Druge armije Stepe Stepanovića, da vidi Leskovac kako pada. Tu je, na položajima, probavio ceo dan, i tek kada se već čula grmljavina na mramorskim položajima kod Niša,

napustio je Prokuplje, samo nekoliko sati pre no što će neprijatelj u nj ući.

Zatim se iz Kuršumlije spustio preko Prepolca i stigao u Prištinu.

PRIČEŠĆE U GRAČANICI HOĆU na Sitnici da poginem. Život Srbijin je i moj život. Kad ona umire, što ja da živim. Hoću tu, u poslednjoj, u odlučnoj borbi da poginem.
Kralj je to rekao tonom na koji nije želeo pogovora. Njegovo se čelo u tom trenutku razvedrilo, oči zasijale živom svetlošću, glas dobio neko pouzdanje, i on se u tom času osećao zadovoljan, kao čovek koji je našao soluciju, našao srećan izlaz iz spleta briga, nevolja i neprilika.
- Naredite sve što treba, hoću sutra da se pričestim u Gračanici!

Odseo je u donjem delu varoši, tamo gde slazi vučitrnski put, u kući gde je nekada bio srpski konzulat, te se na njoj pune dvadeset i dve godine vila srpska trobojka još pre oslobođenja Prištine od Turaka. Sa gornjega sprata te kuće, iz sobe u kojoj je kralj odseo, dogleda se preko krovova niskih turskih kućica koje joj suseduju, tamo gde se prostire Široko polje i, dalje još, gde Šar i Karadag, kao dve džinovske mišice, obuhvataju u svoje naručje tužno Kosovo.

- Tamo se rešava sudbina moga jadnoga naroda! - šaptao bi bolno kralj i odvajao bi se od prozora ne mogući da dogleda mesto gde se taj veliki i koban čin događa.

To nije bio više onaj kralj koji je još pre godinu dana, kada je trebalo povesti odlučnu borbu i oterati neprijatelja iz zemlje, mogao sići u vojničke rovove i sobom prihvatiti pušku; to nije bio više onaj kralj od prošle godine, čija je pojava u vojsci na belome konju ovaploćivala u narodnome verovanju onoga „čoveka iz naroda“ koji će, po jednome proročanstvu, suzbiti poplavu neprijateljevu i spasti Srbiju. To je sad već bio slomljen, iznemogao starac, bez vere u dobru sudbinu svoga naroda.

- Da li je po jedna katastrofa srpskoga naroda odista vezana za ime Karađorđevića, i uvek u momentu kad oni ponesu, na svojoj snazi i svome imenu, borbu toga naroda za slobodu? - šaptao je starac sam sebi, zalazeći mislima u prošlost kada je jedan sjajan pokret srpskoga naroda, neprihvaćen od naroda koji su slobodu već umeli da cene, krvavo ugušen jednom neprijateljskom poplavom, kao ovo sad.

NARUDŽBENICA Knjigu Branislava Nušića "Devetstopetnaesta", u izdanju "Utopije" iz Beograda, možete naručiti preko telefona 011/6600-492, mejlom utopijabg@gmail.com ili preko sajta www.utopija.co.rs

- I oni mi savetuju da bežim, da se sklonim. Sto godina istorijske nepravde nosi na svome imenu moj ded da bi se istorija ponovila, da bi i njegov unuk tako isto napustio otadžbinu u momentu njene propasti.

Savladan već teškim mislima, kralj se jednoga trenutka strese celim telom. On se uzbuđeno diže sa svoga mesta, priđe vratima i naglo ih otvori uzvikujući prigušenim glasom:

- Pukovniče!

Svi se okupiše oko stola kraljevog.

- Vidite - reče kralj pokazujući vrhom pisaljke na karti. - Naš front se sad prostire evo ovako, od Kačanika pa pravcem, kako ide Binačka Morava, od jugozapada ka severoistoku... je l’ tako?

- Tako je, Veličanstvo!

- Naš front je okrenut leđima Kosovu - nastavlja kralj. - Međutim, Nemci slaze ozgo, Ibrom i Labom, i zalaze nam s leđa, te ćemo se danas ili sutra naći izmeđ’ dve vatre. Naše levo krilo treba da se povuče ovamo ka Sitnici, da tako postavljen front može prihvatiti i braniti se kako od napada Bugara tako i od napada Nemaca.

- Jedva se i ovo održava - zausti ađutant da kaže, ali ga kralj preseče:

- Ne možemo pobediti, ali se možemo boriti. Mogli bismo razviti front ovako, sa desne strane Sitnice, da zatvorimo ibarski klanac, kojim se slazi u Peć, drenički, kojim se slazi u Đakovicu, i crnoljevski, kojim se slazi u Prizren. Mi bismo se naslonili na Čičavicu, Goleš i Jezerske planine, a između neprijatelja i nas bila bi Sitnica. Na Sitnici treba primiti odlučnu bitku, neka se na njoj još jednom reši sudbina Srbije...

Kralj poćuta malo i dodade zatim jasnim i svečanim glasom:

- Ja ću se lično staviti na čelo moje vojske, i tu ćemo na Sitnici svi izginuti!

Svi ućutaše pod utiskom ove kraljeve izjave. Bili su uvereni u nemogućnost njenoga izvođenja, smatrali su je samo kao izraz jednoga trenutka raspoloženja kraljeva, ali su se divili starčevoj jačini i svežini duha koja kao da se beše povratila u slomljeno telo.

(Nastaviće se)