BRANKA Veselinović ne krije da je mnogo lepo živeti. I živeti tako dugo, pune 92 godine:

- Neko kaže: "Dobro je, bre, dokle?" I ja se onda našalim pa kažem: "Je li ja to nešto smetam, što sam još živa?" Nisam nikada mislila da je to mnogo - moja baka je imala 93 i po kada je otišla na onaj svet. Naš život je ispunjen dobrotom, ne samo našom, nego i tuđom. Jednom je čistač na ulici, Rom, prošao kraj mene i rekao: "Zdravo Branka, alal ti vera!"

U centru Beograda živi jedinstven glumački par koji je prevalio devetu deceniju života i šestu deceniju braka, Branka i Mlađa Veselinović. Istaknuta dramska umetnica, ali i ambasador Unicefa i osnivač Fonda "Branka i Mlađa Veselinović" koji stipendira omladinu sa invaliditetom, donedavno je igrala na pozorišnim daskama.

Njih dvoje iškolovali su jedanaestoro dece. Neki od njih su doktori nauka, jedan je pijanista, njihova kćerka iz Crne Gore slikarka. I sada, sa suprugom Mlađom ne odbija nijedan poziv bilo koje ustanove, škole ili staračkog doma da odigraju svoju humanitarnu predstavu.

Branka je završila Glumačku školu pri Narodnom pozorištu u Beogradu. Karijeru je započela 1938. godine u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu u predstavi "Karlova tetka". U Beogradu je igrala u Umetničkom (1940-1942), Narodnom (1944-1947) i u svom matičnom, Jugoslovenskom dramskom pozorištu (1947-1978), gde se pokazala u više od četrdeset uloga, a glumila je i u Ateljeu 212. I danas slika, piše knjige, i bez obzira na to što je već odavno u penziji, glumi sa istom strašću s početka glumačke karijere.

- Moj glumački pedigre potiče iz očeve i majčine porodice. Svi su nešto glumili, imali neke svoje horove. Kao devojčica, imitirala sam i igrala to što su moje mama i baka igrale, a prvu ulogu sam odigrala sa šesnaest i po godina - kaže Branka.

Dobitnica je mnogobrojnih priznanja, između ostalog, Sterijine nagrade za ulogu Gine u "Ožalošćenoj porodici" i dva "Zlatna mikrofona" za radio emisiju "Veselo veče". Ona je i vatrogasni oficir s tri odlikovanja, odličan plivač, a govori pet svetskih jezika.

Čitavog života borila se Branka Veselinović za decu u bolnicama i školama. A u kući, 68 plaketa, od toga 36 od zdravstva, pa prva olimpijska zlatna medalja za kulturu i humanost...

- Moja lutka Sarmiko boravila je na svim kontinentima. Sa suprugom sam obišla 75 zemalja, i lutke su uvek bile tu da zabave decu. Učila sam lutkarstvo u Beogradu, Moskvi i Londonu. Još kao dete, imala sam mnogo lutaka koje je pravila moja mama.

Lutke sakuplja preko pola veka. One su uglavnom u narodnim nošnjama i svaka od njih dovodi se u vezu s nekom pričom. Ima ih iz Australije, Brazila, Rusije, Japana, Indije... U svom domu trenutno čuva između 200 i 250 lutaka, dok ih je više od 300 poklonila.

Mlađa Veselinović je u Jugoslovenskom dramskom od osnivanja - 1948. Studirao je i završio engleski na Kembridžu. Bio je oficir 15 godina, a onda je došao rat, pa je zarobljen i odveden u Nemačku. U logoru Ofenburg učestvovao je u formiranju pozorišne trupe zarobljenika na čelu sa Milanom Bogdanovićem, književnikom i, kasnije, upravnikom Narodnog pozorišta. Nekoliko puta bežao je iz kažnjeničkih logora. Demobilisan je u činu majora 1947. godine, i od tada do penzije bio je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde je odigrao više od 130 uloga. Punih šezdeset godina bavio se prevodilaštvom - preveo je preko 40 drama sa engleskog jezika koje su se igrale u pozorištima širom Jugoslavije.

ZAGRLJAJI I POLJUPCI VEOMA sam ponosna i srećna što sam u ljubavi s Mlađom više od šezdeset godina. I danas, kad me zagrli, prođu me žmarci - priča Branka, dok je Mlađa drži za ruku. Njihova ljubav rodila se na prvi pogled, na sceni, tokom predstave. U JDP su igrali momka i devojku u "Ribarskim svađama". Njihove poglede videla je Mira Stupica i zapitala ih zašto se ne uzmu kad su oboje slobodni. I, venčali su se, a Mira Stupica im je bila kuma. - Volimo se i danas. Volimo da se zagrlimo i poljubimo. Ljudi se pitaju kako je to moguće u ovim godinama. Pa, jeste, moguće je!

- U emisiji "Veselo veče" učestvovala sam punih pedeset godina i za to dobila dva "Zlatna mikrofona". Zahvaljujući Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ja nikad nisam bila u pravoj penziji, iako sam penzionisana 1981. Igrala sam u "Tri sestre" Čehova, pa Aljonu Ivanovnu u "Zločinu i kazni", Šarlotu Ivanovnu u "Višnjiku", crnkinju u predstavi "Duboki su koreni", Ikonićku u "Baladi o aždaji i junaku", Vuka Vuča, "Majku hrabrost" u Americi, "U potpalublju", pa u Jagoševom "Skupu". Imala sam i svoju monodramu "Detelina sa tri lista", koja uopšte nije komična. Kad god sam igrala komediju, Nušića pogotovo, to je bilo uvek fantastično dočekano. Za Ginu u "Ožalošćenoj porodici" dobila sam Sterijinu nagradu, i mnoge druge nagrade sam dobila.

"Ona je Alisa koja je odrasla, ali nikad nije izgubila zemlju čuda" - opisao je Ranko Munitić.

Branka i Mlađa, kako sami tvrde, nisu bogati, ali ni gladni ni siroti. Imali su veliku želju da pomažu drugima, jer su tako vaspitani. Pre više od 25 godina osnovali su Fond za pomoć invalidnoj omladini, koji sada radi pri Crvenom krstu Srbije. Pomogli su petoro slepih koji studiraju muziku.

- Redovno obilazimo decu u bolnicama. To su deca koja umiru od raka ili su ometena u razvoju, i ona meni neće da kažu: "Branka, šta si došla", nego "Kad ćeš, Branka, opet da dođeš".

Sada razmišljaju da osnuju još jedan fond, za pomoć bolesnim glumcima, koji bi radio pri Savezu dramskih umetnika.

- Evo, mi imamo i godina, ali se zagrlimo, smejemo, pevamo, a Mlađa meni svaki dan recituje - kaže Branka Veselinović. - Mi se borimo, jedno drugo podržavamo, da još malo živimo i da se životu divimo.

(Nastaviće se)

Sutra: Voja Brajović