ZA njega tvrde da je u glumu usađen, da svet prima i prihvata gotovo fizički, kroz telo, kroz dodire, mirise, kroz pokret i kretnju. Tako je objasnio stanje stvari Muharem Pervić, ispred žirija koji je odlučio da mu dodeli prestižni "Dobričin prsten" za životno delo. Ime mu je Petar, a za prezime bi se lako moglo reći da je zasluženo, jer je na samom vrhu, među pripadnicima glumačkog zanata.

Kralj igra mnogo i često, u pozorištu, na filmu i televiziji, ali Petar Kralj odoleva: ni u njemu ni u ulogama koje tumači, nema tog zamora, istrošenosti, ponavljanja. Kralj se ni u životu ni na sceni ne upinje da bude neobičan; ni u životu ni na sceni on ne nosi masku romantičnog glumca kao bića iznad sveta i mimo ostalih ljudi. Oko njega nema veštačkog sjaja ni misterije. Ubeđen je da radi važan i složen posao. I zato je Petar - kralj pozorišnih dasaka kojima suvereno vlada više decenija!

RoĐen je dva dana uoči Drugog svetskog rata, pa ga podsećaju da nije baš odabrao pravo vreme za dolazak na ovaj svet. Već u drugoj godini svog ratnog življenja beži iz rodnog Zagreba. Majka Stanislava ga nosi u Rumu, kod ujaka. Petrov deda po majci, Vladimir Kocan, ukrajinski Poljak, bio je veteran u Mostaru, gradu kome je ostao veran do groba. Petrov otac Đorđe, Banijac od Gline, profesor istorije, službovao je diljem Jugoslavije. Bilo je to vreme kada su profesori bili najveći migranti, a profesorska deca se rađala između dva premeštaja.

POČETAK TOZE ČVARKA
U Gimnaziji je Petar Kralj stekao značajno iskustvo. Jednog dana u školu su došli neki ljudi iz pozorišta tražeći dečaka za jednu ulogu. Bez razmišljanja Petar je podigao ruku. Tako je 11-godišnjak smelo krenuo putevima glume. Postoji i dokaz: plakat Sremskog narodnog pozorišta na kome se mogu naći mnoga docnije poznata imena. A među njima i Toza Čvarak - Petar Kralj.

Značajno mesto u Petrovoj biografiji zauzima učešće u čuvenoj Zadužbini Ras koju je osnovao Radomir Stević, slikar i grafičar po obrazovanju, a pesnik po životnom opredeljenju. Tu su publici uručivali pozivnice na kojima je pisalo: "Mi se moramo ponovo videti, a završavale sa "poljubite svoju lepu decu"! Tu je Petar Kralj predstavljao poeziju Simovića, Bećkovića, Kolundžije.

Ne znam da li bi se negde našao glumac Petrovog formata - jer on igra za ceo jedan teatar! "Mefisto", "Tola Manojlović", "Audiencija i vernisaž", "Kad su cvetale tikve", "Čudo u Šarganu", "Buzdovan", "Sveti Georgije ubiva aždahu", "Noć tribada", "Karolina Nojber", samo su neke od stotinu predstava koje je odigrao ovaj uvek nasmejani gospodin.

Najzanimljiviju definiciju ko je zapravo Petar Kralj, dao je njegov kolega Ljubiša Bačić, nazvavši ga Pjero:

- Pokazujući svoje belo pjeroovsko lice, naš Petar putuje od pozorišta do pozorišta, od biblioteke do televizije i estrade. Petar je boem na svoj račun, kao što su to svi pravi boemi. Njegov privatan život neodvojiv je deo njegove kreativnosti. Zato mu privatan život odavno nije više privatan. Pera pripada svima. Javno. Skrivajući brižljivo svoju najdublju intimu duha, on je čini vidljivom. Svima. Kratak mu je guber. Kada pokriva dušu, otkriva mu se um. Tajeći strah, pokazuje nadu. Šalom na tuđ račun zaklanja ljubav.

Kada su mu predlagali da naprave emisiju o njemu za televiziju, Petar je na svojstven način odgovorio: "Treba prikazati sve što mi se dešava u toku dana. Počelo bi se, recimo, obilaskom lokaliteta i stanovnika oko Kalenića pijace, gde se često vrtim. Valjalo bi obići bifejčiće u koje svratim, pokazati ljude sa kojima popričam, potom drugare iz igranja (košarke i tenisa), onda doći u teatar na probu, ili na objekat gde se snima film, uveče opet na predstavu, a pre dizanja i posle spuštanja zavese, pokazati okupljanje i priče u pozorišnom bifeu...

Igrao je Petar Kralj u mnogobrojnim TV dramama: "Kafanica na uglu", "Oči pune zvezda", "Kraj nedelje", "Izgubljena sreća", "Ukrštene reči", "Na rubu pameti", "Raj". Najznačajniji su mu filmovi: "Splav meduza", "Poslednji krug u Monci", "Podzemlje", "Tri letnja dana". Pamte se serije u kojima je ostvario zapažene role: "Pesma", "Diplomci", "Pozorište u kući", "Srećni ljudi", "Kraj dinastije Obrenović". Za svoj glumački dar nagrađen je mnogobrojnim priznanjima: Ćuran, Zlatan lovorov venac, plaketa "Dobrica Milutinović", nagrada "Raša Plaović", Oktobarska nagrada grada Beograda.

Šta je pravi umetnik? Pa onaj koji "služi narodu". Petar Kralj upravo pripada toj vrsti, jer je u svom dugom glumačkom stažu igrao na najneverovatnijim mestima, u preduzećima, fabričkim halama, na sceni, bez scene, u menzi... Dešavalo se da dođe da igra, a ono radnici nisu dobili platu, razišli se, nigde nikoga. U menzi pokislo sedi njih nekoliko. "Hoćete li da igrate za osmoro? Hoću - odgovara Kralj. Hoćete li da gledate glumca? Moooože".

KaŽu da se nikada nije nudio, ali ni pozive nije odbijao. Igrao je šta je znao i umeo, a najradosniji je bio kada bi publika tražila: "Jooooš"!

- Kad god pomislim na ovog jedinstvenog glumca - kaže reditelj i pisac Vida Ognjenović, i na onu ogromnu skupinu raznovrsnih ljudi čije je likove proživeo na našim scenama, uvek mi u sećanje dođe čuvena nedoumica kineskog filozofa koji je sanjao da je leptir, a kad se probudio, nije više znao da li je čovek koji je bio usnio da je leptir, ili je leptir koji upravo sanja da je čovek. Pitam se ozbiljno da li to Petar Kralj sanja da je naizmenično čudni melanholični princ, pa šegrt, pa vladika, pa setni garderober, pa glumac mefistovske ambicije, pa zabavljač, pa nežni stradalnik. Ili to svi oni istovremeno sanjaju da su Petar Kralj. Ko zna, u stvari, gde i kada prestaje Petar Kralj, a počinju oni. Eto, to je ta zagonetka.

(Nastaviće se)

Sutra: Olivera Marković