PO rođenju Sremac, poreklom Crnogorac, Mihailo Miša Janketić je čitavog života Beograđanin. I glumac čije su uloge već nadživele ovo doba. Miša Janketić se nije saginjao, samo se klanjao publici u više od 200 uloga. Dobio je više od 40 nagrada za više od 40 godina glume. Ima čak četiri Sterijina odličja, a za životno delo dobio je i Sterijinu i Nušićevu nagradu, kao i Dobričin prsten. Ispisali su mu i monografiju, spomenik daru i delu.

Rođen je na Petrovaradinu 24. maja 1938. Završio je Prvu mušku realnu gimnaziju i diplomirao glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju 1962. U karijeri je ostvario uloge u više desetina filmova i TV serija, a takođe je brojne uloge ostvario u Jugoslovenskom dramskom, pa u Narodnom pozorištu, Zvezdara teatru, Pozorištu Slavija, Pančevačkom teatru, Kraljevskom crnogorskom pozorištu, Zetskom domu. Veliku popularnost donele su mu uloge u TV serijama „Sivi dom“, „Bolji život“, „Srećni ljudi“, „Porodično blago“, „Stižu dolari“. Snimio je nekoliko filmova „San“, „Kako su se voleli Romeo i Julija“, „Svadba“.

Sa šest godina je, držeći za ruku svoju učiteljicu, zakoračio u igru, među recitacije i pesme. Pevao je o siročetu koje svira frulu i doziva majku. „Najplodniji umetnici su oni ljudi koji su imali neku svoju nesrećicu“, kazao je. Sekulina kafana u Šahovićima, dok su ga čuvale strina i baba, bila je njegova prva pozornica, a on toliko majušan da su morali na binu da postave sto i popnu ga na njega. I dalje je bio toliko majušan da su na sto stavili i stolicu, da se drži za nju, da ne padne dok peva „Vetar ružu niz polje teraše“, pesmu majke Milice.

NIŠTA PREKO REDA
U glumaČkom životu i usponu Miše Janketića, ništa nije išlo ni lako, ni olako, ni brzo, ni preko reda. A ipak je sve došlo na svoje mesto! Neko od kolega je konstatovao da, ako među glumcima postoji glumac - Sizif, onaj što svakodnevno, iznova i i od početka gura svoj kamen uzbrdo, sa puno nade i uzalud - onda je to Miša Janketić.

Kao dvanaestogodišnjak imao je svoje putujuće pozorište. Predsednik zemljoradničke zadruge dao im je kamion marke „pionir“ da bi stizali u sela na predstave. Otac Radomir, pravnik, i majka Milica, učiteljica, nisu imali prilike da uživaju u sinovljevom odrastanju. Zato je ovo dete iz doma odlučilo da sve propušteno nadoknadi onog dana kad postane otac - punom kućom dece, očinske ljubavi i skladnim brakom.

- Davno sam poverovao u reči jedne gatare. Bio sam dečkić, tek krenuo u školu. Tad me je prihvatila moja strina, to mi je druga majka, kod nje sam živeo. Mi imamo tamo, u okolini, u brdima, čergare, zovemo ih Gabelji, Cigani. Jednog jutra sam zatekao čuvenu gataru koja je poznavala moju strinu Ivu. Hajde da ti gatam, tražila je od strine. Strina je rekla - 'ajde, pusti. Gatara se zagledala u mene. Onda je uzela moju ruku i preko dlana mi stavila neki crveni konac i samo ovako ga zaklopila i rekla mojoj strini: „Ive, blago tebi, ti ne znaš šta imaš. Znaš li ti kad on poraste da u cijeloj Jugoslaviji neće biti žene, đeteta, starca koji ga neće znati“. Tako se i desilo.

- Godinama sam bio kafanski čovek. Oženio sam se, stvorio porodicu, uozbiljio se i polako prestao da idem po kafanama.

Oženjen je Svjetlanom Knežević, balerinom i glumicom. Rodila mu je Radomira, Marka, Ivu i Milicu.

- Imam i unuka Srđana. Bio sam posvećen svom domu, svojoj porodici i svom pozorištu. To je bila maršruta kojom sam se kretao, jer van te dve kuće, ništa nije bilo interesantnije. Imao sam mnogo uloga, imam četvoro dece, tako da sam bio ispunjen. Verovatno je to mene trasiralo u osobu koja deluje prilično određeno i stabilno, staloženo. Mada to može biti samo privid.

Miša Janketić je igrao dosta istorijskih ličnosti, počev od Miloša Obrenovića, Pašića, vojvode Živojina Mišića, vojvode Bojovića, kralja Nikole, Marka Miljanova, Staljina, Josipa Broza Tita. Herta Has, Titova žena, napisala mu je jedno dirljivo pismo. Pohvalila ga je da je prosto neverovatno kako je uspeo da uhvati njegov način mišljenja. Seća se da je išao i u kafane u koje su oni išli i tamo tražio da sazna kakvi su bili.

- Postojale su predstave koje sam igrao 600 puta, trinaest godina, deset godina, nekoliko stotina puta i one koje sam igrao samo nekoliko puta. Vek jedne predstave ne zavisi samo od njenog kvaliteta. Igrao sam u osrednjim predstavama gde sam postigao odličnu komunikaciju s publikom, ali i u nekoliko odličnih predstava bez te komunikacije. Jednostavno, bez obzira na lošu ili sjajnu kritiku, bez obzira na dobru i vrednu predstavu ili osrednju kreaciju, publika je uglavnom ta koja određuje njen vek trajanja. I to je tako!

Uz mala kolebanja zadržao se čvrsto u repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Igrao je u mnogim kultnim predstavama: „Zločin i kazna“, „Tramvaj zvani želja“, „Kad su cvetale tikve“, „Narodni poslanik“, „Devojka modre kose“, „Damin gambit“, „Jakov grli trnje“... Publiku je oduševio monodramom „Miloš - veliki knjaz serbski“, po tekstu Milovana Vitezovića.

- Traganje za nekim drugim i pronalaženje te druge, ponekad veoma daleke ličnosti u sebi, jeste nova, divna mogućnost za neki drugi život, poimanje, saznanje. I upravo u tome i jeste lepota glume, u toj istinitoj igri koja je najlepša od svih igara. To je povlastica. Neko voli da igra šah, neko karte, mnogi fudbal ili tenis, ja najviše volim svoju igru. Ona se zove gluma. U životu svi igraju samo svoju ulogu i to za ceo život. Samo glumac igra sve uloge i sve živote. To je njegov život. Tužno? Možda! Ali veoma lepo! To je zavisnost!

(Nastaviće se)

Sutra: Mira Banjac