U istoriji Narodnog pozorišta u Beogradu dužoj od jednog veka, poslednjih šezdesetak pripada porodici Jovanović. Četrdeset godina je u tom teatru provela naša istaknuta glumica Ksenija Jovanović, petnaestak - njena majka Irena, za koju se govorilo da je bila najlepša žena koja je između dva rata prešla prag ove kuće, a nekih pet godina tu je bio angažovan i njen otac Branko.

Ksenija Jovanović (1928) za sebe tvrdi da nije tipična glumica. Pod tim podrazumeva da nije dovoljno komunikativna, da nema svoje male centre moći i uticaja. Na neki način živela je izvan tih kuloarskih zbivanja, klanova. Drugi razlog je i to što je u njenoj karijeri bilo dugih čekanja na pravu ulogu koja bi je obeležila kao ličnost, što je bilo dugih pauza i praznina. Nadopunjavala ih je poezijom Desanke Maksimović i prozom Isidore Sekulić.

Građansko vaspitanje naučilo je Kseniju Jovanović odgovornosti i prema sebi i prema drugima. Njen deda Milo Iličković je bio lekar-general, baka Klaudija Lukaševič Ruskinja. Imali su mnogo uticaja na njeno vaspitanje.

- Provodila sam vreme uglavnom sa bratom i kućnim pomoćnicama, jer su roditelji kao članovi pozorišta često bili odsutni. Osećala sam se usamljeno. Možda sam i postala glumica jer mi detinjstvo nije pratila igra, opuštenost, razbibriga. Uvek sam bila na straži, u gardu - priseća se Ksenija Jovanović svoga detinjstva.

Umetničku karijeru, posle završene Visoke filmske škole, ostvarila je najpre u Beogradskom dramskom pozorištu od 1951. do 1961. godine, kada postaje član Narodnog pozorišta u Beogradu sve do 1989. i penzionisanja, ali u kojem igra i danas. Gostovala je i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Zvezdara teatru, Ateljeu 212, Teatru poezije.

BARONICA I PRIVATNO Ksenija je najzadovoljnija bila kada je imala lep glumački zadatak. Njen urođeni otmeni izgled je bio kao stvoren za uloge plemkinja: Barunica Glembaj, kraljica Konstanca, grofica Rostova, vojvotkinja od Jorka...
Okolnosti su uticale da baronica bude i u privatnom životu, udajom za nemačkog novinara Georga fon Hibeneta, ali se svesno odrekla titule.

Svoju prvu ulogu Ksenija je ostvarila 1949. godine u filmu "Barba Žvane". U dugom glumačkom trajanju ostaće upamćena po sjajnim ulogama: ledi Magbet, barunica Kasteli, Kručinina, Gurmišska, Jokasta, Jelena, Klitemnestra, Hekuba, Atina, Sara Bernar, Margareta, gospođa Higins. Tumačila je i lik mlade crnkinje u delu "Plači voljena zemljo", a posebno je volela ulogu u predstavi "Neka se odenu nagi" L. Pirandela koju je režirao Jovan Putnik.

- Učila sam gledanjem, slušanjem, stajala iza kulisa. U iščekivanju izlaska na scenu znala sam da odgledam čitav čin. Učila sam kroz razgovore sa glumcima, kolegama u onom mladom BDP-u, pri čemu mi je naročito i čak mislim nesvesno veoma pomagao Rade Marković. Tu sam naučila neke principe pozorišne umetnosti kojima sam ostala verna do kraja. Pre svega, to je osećanje važnosti partnera. To je uzajamno davanje i uzimanje, da se uzajamno hranimo i da zajednički stvaramo scenu. S godinama sam shvatila da reditelj nije sve u predstavi, da ima reditelja od kojih treba bežati, i onih koje treba slušati.

Do danas je ostvarila blizu sto pedeset uloga, u pozorištu, na filmu i televiziji, snimila čak 210 radijskih uloga. Posebno se iskazala u ulozi Jelene Ćetković.

- Trebalo je u tekstu Ace Popovića da igram lik narodnog heroja, komuniste, Jelene Ćetković, koja je pod teškim fizičkim mučenjem na kraju bila streljana, a da pri tome nije odala ni jednog svog druga. Za mene je to bila paradoksalna situacija, jer sam 1942. godine izgubila mamine roditelje koje su upravo streljali partizani.

Kreacija Sare Bernar donela joj je Oktobarsku nagradu a dobila je i nagradu "Raša Plaović", kojom se posebno ponosi.

Posle penzionisanja 1989. radi zanimljive uloge, trenutno u predstavama: Hasanaginica, Sudija, Mamac, Gospođa ministarka i Opasne veze. Najstarija aktivna srpska glumica, dočekala je da se ispravi dugogodišnja nepravda - laureat je Dobričinog prstena.

- Profesija mi je mnogo pomogla, jer sam, otkrivajući svoju dušu i skidajući velove sa nje ustvari bolje upoznavala sebe i postajala kritičnija prema sebi. Polako sam sticala izvesnu samouverenost, a moram reći i izvesno samopoštovanje koju mi je donosila ljubav i naklonost publike.

Moja publika nije mnogobrojna. Nisam populistička glumica, ako smem da tako kažem. Moja publika je kritična, probirljiva i pozorišno pismena. Stalo mi je da tu publiku sačuvam, da je ne razočaram nijednim svojim izlaskom na scenu.

Često sam znala da kažem: kad bih imala mogućnost opet da biram, ne bih ponovo bila glumica. Moram da priznam, da sam u svojoj karijeri doživela trenutke prave, istinske sreće koju donosi ova profesija. To su trenuci posle velikih, značajnih premijera. To su trenuci tišine u kojima prepoznajete dobar kontakt i ljubav publike. Ali, shvatila sam da pozorište nije sve u životu, da je pozorište igra, da je u pozorištu sve moguće i ako u nešto poverujete i to dovedete do samozaborava, do samohipnoze, sve postaje i lepše i jednostavnije; nema straha, nema treme, nema velikih ambicija, nema sujete. Došlo je do smirenja, do jednog iskustva, a zajedno sa svim tim došli su mi trenuci tihe sreće od spoznaje da sam ostavila trag u kulturi ovoga grada i da nije neskromno, ako kažem da mogu ostatak života da provedem u uverenju da još imam za koga da radim i za koga da postojim.

(Nastaviće se)

Sutra: Miša Janketić