KADA je za vreme kneza Mihaila ponovo pokrenuto pitanje kovanja sopstvene monete, 400 godina posle upotrebe poslednjih dinara, ono je dobilo prvorazredan nacionalni značaj.

Na zasedanju Narodne skupštine 29. septembra 1867. godine (Miholjska skupština) iznet je i poslanički predlog „da se skuje srpska moneta i razne mere ujednače, koliko je moguće pre“. Pet meseci kasnije, 15. marta 1868. godine, doneto je „najviše rešenje“, koje je potpisao sam knez, o kovanju prvog novca u oslobođenoj Srbiji, „u nameri da se u Srbiji zavede novčana sistema franaka po konvenciji u Parizu od 25/13 dekembra 1865. između Francuske, Belgije, Italije i Švajcarske zaključenoj, i da se sad u Srbiji cirkulirajući novci zamene Srbskim bakarnim monetama“.

POKRIVENA VALUTA
U krugovima francuskih finansijskih vlasti i bankara znalo se da je dinar odlično pokrivena valuta. Dokazi za to su bili u njihovim bankama, a i bogatstvo Narodne banke bilo je u marseljskoj filijali Francuske banke. U državnom vrhu doneta je 28. decembra 1915. odluka da se reši pitanja dinara. Taj datum je zapisan na pismu francuskog predsednika vlade i ujedno ministra spoljnih poslova upućenog Ministarstvu finansija, u kojem se tražilo da se „ispita pod kojim uslovima će biti moguće organizovati menjanje srpskih novčanica po razumnoj ceni za novčanice Francuske banke“.

Pored privredne i finansijske dobiti koja je očekivana od kovanja nacionalnog novca, „glavna korist leži u moralnom dobitku, da naše otečestvo ima svoje sopstvene novce s likom svoga knjaza i s nadpisima Srbskim, i ako se zasada ovi novci sastoje samo iz bakarni moneta“, kako je istaknuto u obrazloženju pomenutih rešenja.

Na osnovu „najviših rešenja“, tokom 1868. i 1869. iskovano je 734.737 apoena (para) i to je prvi vlastiti novac u obnovljenoj Srbiji.

Uporedo sa puštanjem u opticaj bakarnog novca, sprovedene su i mere valutno-političkog karaktera u cilju njegove zaštite. Najpre je, još u januaru 1868. godine, doneta odluka da se spreči priliv i nagomilavanje stranog novca, a u oktobru 1870. je rešeno da se iz tečaja povuku sve austrijske bakarne krajcare u zamenu za srpski novac.

Značajno je bilo usvajanje Zakona o kovanju srebrne monete 30. novembra 1873. godine, jer su time u potpunosti primenjena načela Latinske novčane unije. Ovim aktom je određeno da osnovna jedinica monete bude dinar. Prema zakonskom projektu, pod uticajem snažnih nacionalnih osećanja, bilo je predviđeno da se srebrni novac zove „srbljak“. Preovladalo je, ipak, opredeljenje za „dinar“, naziv koji je u dalekoj i slavnoj prošlosti već bio korišćen.

Zasluge za ovakav izbor pripadaju Čedomilju Mijatoviću, tadašnjem ministru u Vladi Srbije. On ga je nametnuo, s obrazloženjem da je despot Stefan Lazarević kovao novac pod tim nazivom. Novi srebrni srpski dinar imao je 100 para (tadašnjeg poreskog tečaja). U skladu sa odredbama Latinske unije, bilo je predviđeno kovanje apoena od 2, 1 i 0,50 dinara u ukupnom nominalnom iznosu od 6.000.000 dinara, finoće 835/1000, težine 10, 5 i 2,5 gr. Na apoenima je utisnuta 1875. kao godina izdavanja, kada je novac pušten u opticaj.

Posle zvaničnog priznavanja novostečene državne nezavisnosti na Berlinskom kongresu 10. novembra 1878, usvojen je novi zakon o kovanju srpske srebrne monete. Njime je predviđeno da „načelnu jedninu ili brojnu osnovu srpskih narodnih novaca sačinjava dinar“, finoće, težine i dimenzija kao i kod franka zemalja Latinske unije. Zakonom je utvrđeno kovanje zlatnog novca od 20 i 10 dinara srebrnog novca od 5, 2, 1 i 0,50 dinara, kao i bakarnog novca od 10, 5, 2 i 1 pare. Za početak je trebalo obezbediti samo apoene od 10 i 5 para.

Prva novčanica NBS izdata je 2. jula 1884. godine u Belgiji i vredela je koliko i 100 francuskih franaka. Iznos je bio pokriven u zlatu.

Domaća valuta je držala stabilnost, koju nije mogao da poremeti ni srpsko-turski rat 1912. godine.

Ipak, sa početkom Prvog svetskog rata, sve je krenulo nizbrdo. Posebnu avanturu je preživljavao dinar i na neutralnom i na savezničkom tlu brzo gubio vrednost već na prvom koraku, i to u naklonjenoj Grčkoj. U Albaniji je praktično bio sveden gotovo samo na svoju monetu u srebru, a i nju devalviranu. U okupiranoj zemlji neprijatelji su činili sve da ga unište.

Izbegli Srbi su očevidno izneli mnogo dinara i navalili na šaltere banaka u zemljama u kojima su se našli. Banke nisu imale odgovarajuće naredbe i ovlašćenja, ponekad ni dovoljno svog novca za zamenu, a pred službenicima su stajali premoreni i izgladneli ljudi. Bilo je tako u Grčkoj, Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj.

U decembru 1915. u parisko središte Francuske banke su počeli da stižu dopisi njenih filijala iz Ansija, Modane, Eks an Provansa, Šamberija, Sent Etjena i drugih gradova u unutrašnjosti sa pitanjem kako da postupaju sa sve brojnijim dinarima na njihovim šalterima. Srpski poslanik piše francuskoj vladi 27. decembra da u Francusku upravo stižu mnogobrojne srpske izbeglice, kojima je novac potreban za izdržavanje, ali imaju samo srpske dinare.

Bio je to u stvari apel za pomoć. Francuska je već bila poznata kao zajmodavac Srbije, srpski finansijski oslonac. U njoj su se našle i tadašnje rezerve Narodne banke Srbije, u ukupnoj vrednosti nešto većoj od 813 miliona franaka, od kojih 60 miliona u zlatu. Kada se spremala evakuacija Narodne banke u decembru 1914. bilo je zlata u vrednosti od 57 miliona, a kada se kretalo nazad u Beograd u frebruaru 1919. bilo ga je više od 63 miliona franaka. Veoma je važno i to što su od savezničkih zajmova iz 1915. i 1916. na računima Narodne banke u Francuskoj banci i Engleskoj banci stajale svote izdvajane prilikom dobijanja novih zajmova, vredne do 200 miliona franaka u zlatu.

Francuska javnost je počela da zapaža da se nešto čudno događa sa dinarom. „Ne postoji niko ko bi dao i jedan su za ovu stranu novčanicu. Ljudi obilaze filijale Francuske banke, Nacionalnog kontuara, Lionskog kredita. Uvek je odgovor isti: srpske dinare ne menjamo. Posle invazije Belgije, novčanice Nacionalne banke u Briselu našle su kredit i kod Francuske i kod Engleske banke. Međutim, Srbiji se ne daje isto pravo za iste usluge saveznicima?“

(Nastaviće se)