SUVERENA monetarna vlast po pravilu pripada državi. Međutim, sve do kasnog srednjeg veka smatralo se da monetarna vlast koja se svodila na pravo kovanja novca, pripada onome ko na određenoj teritoriji vrši faktičku vlast.

Dešavalo se da pravo kovanja novca ne prisvoji samo jedan vlastodržac već da ovo pravo podele među sobom vlastodršci, koji jednovremeno vladaju rzličitim delovima teritorije jedne zemlje. Kada su od 1282. do 1316. godine državom Nemanjića u isto vreme vladala dva kralja, Milutin i Dragutin, obojica su kovali novac. Baštinsko shvatanje teritorije omogućavalo je da se jedinstvena zemlja podeli sporazumno ili nasilno, između članova vladalačke porodice i da se na taj način, u stvari, podeli i faktička vlast u državi. Dok su državom Nemanjića vladala dva kralja, Dragutin je držao Rudnik i tu kovao novac, a Milutin u Brskovu.

U vreme slabe centralne vlasti, od vladara bi pravo kovanja novca uzurpirala vlastela, članovi njihovih porodica, crkveni velikodostojnici, gradske opštine. Uzurpacija bi se širila uporedo sa gubitkom faktičke vlasti vladara na određenoj teritoriji.

IZMEREN NA PIJACI
CAR Dušan je naredio da se kuje državni srebrni novac, ali nije ništa rekao o novčanoj jedinici. A na pijacama srednjovekovnih trgova jedini način da se utvrdi da li je kovani novac u opticaju zaista težine koja odgovara utvrđenoj kovničkoj stopi, bio je da se svaki komad izmeri. Merenje pojedinih komada je bilo opravdano kada bi se posumnjalo da je novac primetno lakši od propisane težine i da je to posledica njegovog namernog kvarenja.

U vreme vlade cara Uroša, pravo kovanja novca uzurpirali su, na teritorijama koje su držali, sevastokrator Mladen i kralj Vukašin, sa članovima svojih porodica, a posle smrti cara Uroša, ovo pravo prisvojili su svi. Upravo je početak kovanja novca bio očigledan izraz rađanja suvereniteta novih vladarskih dinastija, često i prvi prerogativ njihove suverene vlasti. Novčane vrste su odmah po zauzimanju gradova u kojima su se nalazile carske kovnice novca počeli da kuju Balšići, knez Lazar i Vuk Branković.

U državi Nemanjića nije bilo državne kovnice, a novac su kovali isključivo zlatari. U pisanim spomenicima pre Zakonika cara Dušana nema tragova o tome da li su se zlatari bavili kovanjem novca isključivo po nalogu vladara ili i samostalnom odlukom, bez protivljenja vladara.

To što se u stranim pisanim spomenicima 1294. godine povremeno pominju loši srpski dinari ne mora da znači da su ih kovali zlatari koji nisu posedovali dozvolu vladara da kuju novac. Takođe, nema pisanih tragova da li je neko od vlastele uzurpirao pravo kovanja novca pre smrti cara Dušana. Izvesno je da je članom 168. Zakonika bilo zabranjeno bilo kome, ko nije dobio dozvolu od cara, da kuje novac.

Car Dušan, dakle, izričito naređuje da se novac može kovati samo u gradovima koje je za tu svrhu on odredio. Ovom odredbom zakonodavac je nameravao da zaštiti državu od oba zla - pojedinačne zloupotrebe zlatara koji bi kovali novac bez njegove dozvole i od uzurpacije prava kovanja novca od strane pojedinih predstavnika povlašćenih staleža. Na taj način, car Dušan je postao suverena monetarna vlast, isključivo odgovorna za kovanje novca u državi Nemanjića.

Pre nego što je, zahvaljujući članu 168. Zakonika, novac u državi Nemanjića postao javno-pravna kategorija, car Dušan se prema kovanju novca odnosio kao prema privatnom pravu vladara kojeg on može, ako želi, delimično da se odrekne. Tako je delimično ustupio pravo kovanja novca moćnom feudalcu Jovanu Oliveru, jednom od najmoćnijih ljudi tog vremena. Za njegove zasluge car mu je, posle proglašenja carstva 1346. godine, dao titulu despota, preuzetu sa vizantijskog dvora.

Kada je 1354. godine, zahvaljujući članu 168. Zakonika, novac u državi Nemanjića postao javno pravna kategorija, nije bilo u skladu sa zakonom da despot Oliver kuje i dalje sopstveni novac. Zakonikom cara Dušana trebalo je stvoriti državu u kojoj zakon ne služi samo da ukroti samovolju pojedinih predstavnika povlašćenih staleža nego i samovolju vladara.

Ovakva samovolja nije više mogla da nađe opravdanje u vreme kada je trebalo stvoriti jedinstveni monetarni sistem u državi. Jer, iza člana 168. Zakonika stajala je tadašnja filozofija evropskih staleških monarhija: "Jedan vladar, jedno pravo i jedna moneta u čitavom kraljevstvu".

Međutim, despot Jovan Oliver nije prestao da kuje novac posle usvajanja člana 168. Zakonika. Ipak, to ne znači da mu car Dušan nije odrekao pravo kovanja novca ili da bar nije imao ovakvu nameru, koja bi bila u skladu sa novim zakonodavstvom. Od usvajanja člana 168. Zakonika do iznenadne smrti cara Dušana proteklo je samo nešto više od godinu dana, pa je moguće da je despot Oliver nastavio da kuje novac posle smrti cara Dušana i protiv carske naredbe.

Car Dušan je u Zakoniku predvideo smrtnu kaznu za tajno kovanje novca, iako je vizantijsko pravo od ovakve kazne odustalo šest vekova pre Dušanove odluke. To je očigledan dokaz da se car nije ugledao na vizantijske norme kada je određivao kaznu za tajno kovanje novca.

Carski dinari su bili javna institucija, pa se država oličena u caru Dušanu našla pozvanom da ovu instituciju brani drakonski. Zastrašivanje smrtnom kaznom za tajno kovanje bilo je neposredno upućeno svim zlatarima koje car nije odredio da kuju novac. Iza svakog zlatara koji bi negde u državi Nemanjića bez carske dozvole kovao novac stajao je neki srpski vlastelin. Ali, on nije mogao da bude kažnjen, jer car Dušan nije želeo da se zamera moćnoj srpskoj vlasteli.

Nastaviće se