IDEJA o ujedinjavanju nije dobila podršku Beogradske lože na dva sastanka u martu 1956, pa je to označilo i početak sukoba u kome je Jugoslovenska loža imala podršku inostrane masonerije. U međusobnom obračunu korišćeni su različiti metodi diskreditovanja i blokiranja, a zahvaljujući inostranoj podršci, Jugoslovenska loža je postala stvarni centar obnovljene, ilegalne masonerije, koja je radila sve do 1967. godine.

Masonerija je, preko Jugoslovenske lože, reaktivirana po planu i uz podršku američke masonerije, koja je išla preko Švajcarske. Za oživljavanje rada masonerije u drugim gradovima Jugoslavije zaduživani su pojedini članovi. Uspostavljen je kontakt sa Brankom Tokinom i Ivanom Jovanovićem u Vršcu, dr Milošem Pavlovićem, Kolomanom Vidakovićem, dr Aleksandrom Magaraševićem i drugima iz Subotice, dr Žarkom Kapamadžijom, Vojislavom Jankulovom i drugima iz Novog Sada, dr Antom Dražićem, Vladom Mugošom, Kostom Mladenovićem, Jakovom Vivodom i drugima u Zagrebu. Inicijativu za reaktiviranje slobodnih zidara u Splitu preuzeo je Ivo Bonači.

Ova loža je raspolagala i određenim novčanim fondom, formiranim od priloga iz inostranstva, članarine i priloga ostalih masona. U to vreme samo je pomoć iz inostranstva prelazila iznos od 500.000 ondašnjih dinara, dobijenih zamenom dolara. Fond je služio za pomaganje materijalno nezbrinutih slobodnih zidara (čime su onda oni vezivani za rad lože), kao i za pokrivanje troškova rada lože i oživljavanje rada masonerije u zemlji. Iz ovog fonda slata je i pomoć nekim od slobodnih zidara, koji su zbog svog antikomunističkog i nacionalističkog rada bili osuđeni (Đura Đurović i drugi).

Paralelno postojanje dve "lože" trajalo je nekoliko godina, a početkom 1956. godine u Beogradu se obreo Vilijam Goldberg, izaslanik Vrhovnog saveta iz Vašingtona sa predlozima o ujedinjenju obe "lože", koje bi, u tom slučaju, mogle postati okosnica organizovanog rada masonerije u Jugoslaviji, sa priznavanjem od strane ne samo američke masonerije. Buduća moralna i materijalna pomoć uslovljena je njihovim ujedinjenjem. Najuporniji zastupnik ideje o ujedinjenju bio je Božidar Pavlović. Inicijativa je propala zbog odbijanja vođstva beogradske "lože" - D. Brankovića i B. Tomića.

Jugoslovenska "loža" nastavila je da radi, agilno vođena od Vojislava Paljića, oprezna u selekciji slobodnih zidara koje će uključivati u svoj budući rad. Uspostavljena je direktna komunikacija sa masonima u Švajcarskoj i SAD i to preko švajcarskog komandera Širera do komandera Južne jurisdikcije SAD Lutera Smita.

Sa inostranom, švajcarskom i američkom masonerijom kontakti su održavani preko visokih časnika Širera, Smita i Kolea. Dobro razrađena konspirativna tehnika dopisivanja i susreta sa njima odavala je njihovu brigu za ilegalan rad, usmeren protiv postojećeg sistema u Jugoslaviji. Pisma su dobijali na adrese udovica nekadašnjih slobodnih zidara, a povremena službena putovanja zaposlenih u državnim i drugim institucijama bila su pokriće za ovu masonsku aktivnost.

Na redovnim sastancima, obično održavanim u stanu Božidara Pavlovića, govorilo se i o onim slobodnim zidarima koji su prešli na stranu komunista. "Po kriterijumima lože, u ovu kategoriju svrstani su redovni profesori i akademici Aleksandar Belić, Siniša Stanković, Ilija Đuričić, Milan Bartoš, Aleksandar Deroko, profesor Filozofskog fakulteta Viktor Novak... Književnici Veljko Petrović, Gustav Krklec i Ivo Andrić, kompozitori Krešimir Baranović i Mihailo Vuk Dragović i drugi."

"Po oceni lože, izvestan broj masona je "politički siguran", ali, nekima od njih nedostaje "hrabrosti i odlučnosti", pa stoga, prema njima treba biti oprezan. U tu grupu svrstani su vajar Risto Stijović, profesor građevinskog fakulteta Đurđe Bošković itd.

Interesantno je da je Milan Bartoš, i pored toga što su ga smatrali nepouzdanim, po kazivanju Pavlovića, davao novčane priloge Jugoslovenskoj loži.

Posebno mesto su zauzimale želje da se masonerija još čvršće poveže i organizuje na Beogradskom univerzitetu i u SANU, gde je jedno vreme delovao i masonski "venčić", na čijem se čelu nalazio dr Vojislav Mišković.

Pojedini članovi Jugoslovenske lože pripremali su, uz pomoć spoljnih saradnika Akademije, posebne elaborate, koji su zatim obaveštajnim kanalima dostavljani američkim masonima. Ova aktivnost odvela je nekoliko slobodnih zidara i u zatvor (Đura Đurović).


VELIKE SEOBE NARODA

"I pre nego komunistima dođe kraj, Srbi treba blagovremeno da zauzmu pozicije kako nam sutra opet drugi ne bi krojio kapu. Više se ne sme dozvoliti da između Srbije i Hrvatske bude uspostavljena istorijska granica. Tu treba fiksirati etničku granicu, pa onda iseljavati Srbe iz Hrvatske u Srbiju, a Hrvate iz Srbije u Hrvatsku. Jer, danas nema zajedničkih interesa. Od američke pomoći, šest milijardi je dato za izgradnju Istre. Zar nema nikakvih potreba da se ovde u Srbiji nešto sazida. Koliko su tek Hrvati i Bosanci dobili. A mi, samo za ovaj most i za hotel "Metropol", svega milijardu dinara..."

Koliko je i među članovima ove lože jugoslovenski unitarizam evoluirao u svojevrstan izolacionizam ponovo svedoče reči Vojislava Paljića:

"I zato Jugoslaviju treba rasturiti tek kada Srbi uzmu vlast u svoje ruke i kada od njih bude zavisilo gde će biti njihove granice. Treba u stvari da budemo mudriji, da dočekamo vreme da imamo vlast u svojim rukama, jer smo dovoljno moćni da Srpstvo očuvamo u jednoj državi i da joj stanemo na čelo."

(Nastaviće se)


Copyright by

Zoran D. Nenezić

i „Večernje novosti“