MASON Dušan Tomić u pismu Moši Pijade od 15. septembra 1946. godine, navodi: "Što se tiče engleskog izdanja moje druge brošure, malo sam zadocnio, jer sam morao da izmenim i dopunim već složen tekst i čak posle izvršene korekture. Dobio sam iz Amerike dva pisma. Prilažem kopiju jednog, pošto je ovo važnije. U onom drugom me pitaju da li je suđenje Stijepincu bilo javno i da li mogu da ga izvestim na osnovu kakvih je dokaza nadbiskup bio osuđen na 16 godina robije. Ovo me toliko naljutilo da sam se obratio na sve strane da prikupim sve naše listove iz tog doba i drugu dokumentaciju. Napisao sam dopunu i dao da se prevede. U nju sam uneo i neke dokaze koje nije naveo javni tužilac, niti su bili otkriveni na pretresu, ali za koje se može pozitivno tvrditi da su postojali (!?), kao, na primer, da je Stijepinac bio već u Pavelićevoj zaveri još pre rata, pošto je otišao da se pokloni Paveliću, u Zagrebu, 16. aprila, kad još nije jugoslovenska vojska kapitulirala.

Uz ovo navodim i sve ostale važnije događaje iz Stijepinčeve saradnje sa Pavelićem. A i sam zaključak sam malo potencirao. Znaš, nema smisla da pokvarim postignut uspeh u Americi sa prvom brošurom... Najzad, dve-tri reči o postignutom rezultatu u Francuskoj... Centralna Uprava Francuskog Velikog Orijenta donela je rezoluciju kojom traži da se izvidi da li se i francusko više sveštenstvo nije ogrešilo pod uticajem Vatikana za vreme rata odnosno pod okupacijom. Inače je moglo da mi se dogodi da mi zamere što vređam religiozne osećaje jednog velikog dela Francuza".

PoČetkom naredne godine Dušan Tomić u pismu Moši Pijade, između ostaloga, navodi: "Tebi i drugu Stanoju Simiću šaljem ovo saopštenje namenjeno francuskim i američkim masonima. Dobro bi bilo da mi pomognete sa vašim primedbama za slučaj da štampaju kao dopunu ranijih saopštenja. Sa ovim tekstom držim predavanje u Velikom Orijentu, 21 januara. Naravno, za štampanje ima što šta da se dotera, u svakom pogledu, naročito za Amerikance. Zbog njih ću i sam naslov da promenim. Potrebno je da znaš zbog čega i u kojem cilju sam ovo napisao. U pariskim političkim krugovima, Masoni ili ne, većina veruje, a mnogi su me i pitali, usmeno ili pismeno, da je Draža Mihajlović žrtva osvete njegovog konkurenta, maršala Tita i da je nadbiskup Stijepinac također žrtva osvete i to iz mržnje komunista i pravoslavnih prema katoličkoj Crkvi... Do sada su u Americi bili vrlo predusretljivi prema meni. Moje je da pokušam i sa ovim saopštenjem. Pa, ili, ili"!

ŠTAMPAR NEĆE SARADNJU Nekoliko pokušaja za čvršćim organizacionim i suštinskim povezivanjima beogradskih i zagrebačkih slobodnih zidara nisu dali rezultata. U takve misije dolazio je u Zagreb i Viktor Novak, ali je Andrija Štampar, čovek iz senke zagrebačkih slobodnih zidara, izbegavao da se nađu, razgovaraju i dogovore.

"U dopuni mog odgovora na tvoje pismo, dozvoli mi još samo da ti dostavim priložene kopije cirkularnog sprovodnog pisma koje šaljem sa brošurom parlamentarcima i tri tipična odgovora. Iz njih ćeš videti da sam postao zastavnik u borbi "nekrstaša" protiv "krstaša". Ovako angažovana moja akcija u inostranstvu mora da bude korisna i po Jugoslaviju", piše Tomić Moši Pijade 16. 4. 1947. godine.

Početkom naredne godine Dušan Tomić ističe: "Što se tiče postignutih rezultata sa mojim radom, javljam ti samo da su znatniji od onoga, kad smo, za vreme zagrebačke parnice, zajedno pisali po celom svetu, protiv habsburške imperije. Pišući ta pisma, ni ti, ni ja, nismo predvideli da će se ta "velika sila" srušiti, ni desetak godina docnije. Prema tome, dozvoljeno mi je da se nadam da ću doživeti i da papu najure iz Rima!!! Uostalom, to ne bi bio prvi put u istoriji, ali bi imao da bude definitivan."

JAZU je, kroz kontinuirano organizovanje različitih međunarodnih naučnih skupova, uvek sa inicijativom tamošnjih vodećih masona, bio okosnica stvaranja intelektualne klime za ono što će uslediti u zvaničnoj politici kao "hrvatsko proljeće" 1971. godine. Tome je, pored ostaloga, prethodila i Deklaracija o položaju hrvatskog jezika, gde su, opet zagrebački masoni, bili inicijatori procesa razgraničenja sa Srbima u svakoj oblasti, pa i u jeziku.

Napadi sa takvom intonacijom nastavljeni su i u vreme održavanja Drugog Vatikanskog koncila (koincidira da je održan neposredno posle konstituisanja nesvrstavanja kao organizovanog pokreta), kada je Katolička crkva iznalazila puteve za svoju reafirmaciju prihvatanjem izmenjenih realnosti u sukobljenom svetu.

Katolička crkva, održavanjem svoga Drugog koncila (1961-1963), kao i njegovim odlukama, a posebno otvaranjem ekumenskog "dijaloga i sa nevernima, pa time i komunistima, nalazila je novu formulu zadržavanja svog globalnog položaja i uticaja. To je bilo vreme kada u njenim redovima dolazi i do sukoba između konzervativnih, čak i reakcionarnih struja sa reformističkim i realnim kardinalima, koji su shvatili potrebu promenjenog delovanja Katoličke crkve. Iz krugova protivnika reformi dopirale su optužbe o masonsko-jevrejskoj zaveri u kojoj učestvuju i neki jugoslovenski "komunistički lideri", pa su u sledu takvih optužbi u masone bili uvršteni i Josip Broz, Edvard Kardelj, Moša Pijade, Aleš Bebler i drugi.

(Nastaviće se)


Copyright by

Zoran D. Nenezić

i „Večernje novosti“