SRCE POD PRITISKOM: Kumova slava

RETKO u kojoj kulturi, kao u našoj, moralne vrednosti kao što su odanost, prijateljstvo i naročito kumstvo imaju tako visoku poziciju u kolektivnoj mentalnoj matrici. Svetost kumstva se, po tradiciji, održavala, između ostalog, i tako što se gledalo da kum živi daleko - kako bi se kumovi što ređe viđali i manje družili - da se ne bi posvađali, jer se svađa sa kumom smatrala izuzetno velikom nesrećom.

Pa ipak, retko gde, kao kod nas, praksa demantuje mit. Mit o kumstvu i njegovom božanskom značaju, o svetosti kumstva, gazi se neprestano - toliki kumovi ne govore zbog para, zbog žena, zbog politike. Naročito zbog politike, čak i kad ne stanuju blizu. Uostalom, i Karađorđa je izdao kum Vujica. Partizanska kumstva lomila su se pred Rezolucijom IB-a, zatim je kum na kuma udario na Osmoj sednici CK SK Srbije, beše li Šešelj i Vuku kum? Zatim su, devedesetih, kumstva postala labilna poput vremena u kome su nastajala, zatim je opet kum ubio kuma, i onda smo stigli do priče da kum preti da će da ubije kumovog šefa. Uz sve to, jasno je da se danas, bar na javnoj sceni, kumstva prave iz interesa, jer, kad zatreba “kum nije dugme”, pa su tako mnoge političke karijere napravljenje preko kumstva sa većim i značajnijim kumom.

Ipak, to što je Aleksandar Vučić, prošle nedelje, javno, na televiziji, svog kuma, svog političkog oca i mentora, Vojislava Šešelja, nazvao “monstrumom iz Haga”, dodaje koje zrno soli više ovoj priči o kumstvima i Srbiji. Iako je u pojedinim medijima Vučić pohvaljen što je tako radikalno promenio kurs, veći deo javnosti je, ipak, ostao vidno razočaran ovakvim Vučićevim rečima, ne samo zato što je Šešelj u Hagu i time onemogućen da se brani od optužbi da je naručio atentat na Tomu Nikolića, nego i zato što sintagma “monstrum iz Haga” koju izgovara njegov politički sin, sada ima višestruku morbidnu konotaciju.

U isto vreme, ma kako to paradoksalno zvučalo, i ma koliko kritika Vučić istrpeo povodom ove izjave, i ma koliko kritičkih tekstova bilo napisano o Vučićevoj političkoj nedoslednosti i sa tim u vezi - o njegovoj moralnoj problematičnosti, ispostaviće se da politička zvezda Aleksandra Vučića raste. “Monstruma iz Haga”, ovih dana po blogovima brane pripadnici mnogih stranaka, zapanjeni bezobzirnošću Aleksandra Vučića. Ali, sa druge strane, takav brutalni raskid sa zarobljenim kumom i političkom tvorcem kome je već rasturio stranku, govori i o nečemu drugom.

Aleksandar Vučić je dečko koji obećava. Političko oceubistvo je, očigledno, ispit zrelosti za velike igrače u srpskoj politici. Evropa i Amerika sa sve većim simpatijama gledaju na Tomu Nikolića i Aleksandra Vučića, i samo po spisku susreta sa stranim zvaničnicima, i po pozivima na putovanja u inostranstvo, i laici mogu da zaključe da bi slogan njihove buduće predizborne kampanje mogao da glasi “Računajte na nas”.

I u slučaju zapaljivog govora muftije Zukorlića, o vatri iz Sandžaka koja bi se mogla popeti visoko, Vučić je ovih dana rekao da je Vlada Srbije odgovorna za loše stanje u Sandžaku, ali je u isto vreme pozvao i na smirivanje strasti. Za to vreme, njegov aktuelni šef, Toma Nikolić, na Hilandaru pročišćava svoju dušu, pre nego što zajedno otputuju u Brisel, da sa evropskim zvaničnicima vide šta da se radi sa evropskim standardima u zemlji na brdovitom Balkanu.

U nedelji kada SPS slavi 20 godina postojanja, kao stranka koja je “okrenula leđa prošlosti”, zamerati Tomi i Vučiću na kumovskoj izdaji i radikalnoj promeni kursa, zvuči deplasirano. Politika je nemilosrdna igra, u kojoj je sve dozvoljeno, ako donosi rezultate.

Ali, što se kumova tiče, taj srpski sindrom plaši. Da li su Toma i Vučić okumili svoje političko zajedništvo? Ko su kumovi Borisa Tadića? I kakva nas kumovska jesen tek čeka? Zna li Evropa za kumove ili Evropa kumovima ne veruje?

www.mirjanabm.com