KO zna da li je i u najcrnjim mislima ponositi kralj Crne Gore pomislio da će jednog dana napustiti Cetinje i utočište naći baš kod svoje kćerke, italijanske kraljice Jelene Savojske.

Više nego uspešan u vojničkoj, diplomatskoj i državničkoj karijeri, najteže trenutke doživeo je šest godina posle krunisanja, kada je pod pritiskom austrougraske vojske, o Božiću 1916. pao Lovćen. Okupator je nadirao ka Cetinju, a slomljeni kralj, posle niza besanih noći, preko Albanije odlazi za Italiju. U egzilu je tada već bila i cela njegova porodica, kompletna Vlada i vojni vrh.

- Pošto je Njegovo veličanstvo Kralj Gospodar odsutan iz zemlje, to je Kraljevska Vlada na osnovu člana 16. Zemaljskog Ustava preduzela vlast i riješila da se vojska raziđe s položaja, te prema tome vojska i ne postoji, već samo narod - stoji u aktu o kapitulaciji crnogorske vojske izdatom 8. januara 1916.

Bio je to kraj drame započete napadom austrougarske vojske na Crnu Goru, u vreme kada je Srbija već doživljavala sopstvenu golgotu.

Decembra 1915. do poslednjeg dana kralj Nikola je odbijao da pogleda surovoj istini u oči: njegova vojska više nije mogla braniti ni Cetinje ni Podgoricu, a neprijateljski obruč stezao se i iz pravca Albanije. Dok su njegovi vojnici u rasulu napuštali položaj odbrane, jedva je pristao na zahtev Vlade da od Austrije moli za tri dana primirja.

Odgovor je bio kratak i ponižavajući: da sva crnogorska vojska položi oružje i da se predaju srpske trupe koje se nalaze u Crnoj Gori.

- Nikad ruka kralja Nikole neće staviti svoj potpis na ugovor o miru sa neprijateljem Crne Gore, srpskoga naroda i naše vjekovne zaštitnice Rusije. Imamo čast i slavu. Lišimo li se toga, sve smo izgubili - govorio je ministrima koji su, pak, listom bili za potpisivanje kakvog-takvog mira, pa i pod uslovima kakve traže Austrijanci.

Okolnosti su, međutim, bile više nego tragične: kotorski, hercegovački, lovćenski i drugi odredi ostali su bez topova i municije, vojnici su bili gladni i demoralizovani... Poslednjeg dana 1915. godine načelnik štaba Vrhovne komande, pukovnik-serdar Petar Pešić predložio je da dvor, kraljevska Vlada i Vrhovna komanda „najdalje još sjutra“ odu za Skadar! Nikolu su savetovale i diplomate iz Srbije i Rusije da traži mir.

- Kralj je opet pozvao u savet sve ministre. Razvila se ponovna borba, ali oni su bili svemoćni. Posle dugotrajne borbe, razjaren kao ris, Kralj je izašao iz salona i seo na jednu stolicu. Dvorsko okruženje, a i ostali Crnogorci nikada ga ne videše u takvom, pogruženom položaju - zapisao je te dramatične trenutke kraljev lični sekretar Miloš Živković.

I to je bio kraj. Pao je Lovćen, zatim i Cetinje. Kralj je priznao kapitulaciju Crne Gore depešom koju je, na francuskom jeziku, uputio direktno caru Franju Josifu:

„Pošto su Vaše trupe danas zauzele prestonicu, crnogorska Vlada našla se u nuždi da se obrati carsko-kraljevskoj Vladi da bi dobila prekid neprijateljstava i mir sa državama Vašeg Veličanstva, moleći Vas da se zauzmete za častan mir, dostojan ugleda jednoga naroda koji je nekada uživao Vaše blagovoljenje, Vaše uvaženje i Vašu simpatiju. Vaše plemenito i viteško srce, nadam se, neće mu nanijeti poniženje koje ne zaslužuje.“

Odgovor cara Franja Josifa bio je surov: pristao je na mir ako se predaju i crnogorska i srpska vojska, omogući prolaz austroguarskim trupama ka Albaniji, predaju sve saobraćajnice... Kralj Nikola, koji je ionako tražio mir pod pritiskom svoje Vlade i vojnog vrha, bio je, začudo, zadovoljan što je Austrija tražila toliku pokornost.

- Austrija ne poznaje dušu balkanskih naroda - govorio je tada. - Da ima i trunke pameti, ne bi od Crnogoraca zahtijevala da joj predadu jatagane i srmajli-puške svojih očeva i đedova. Hvala joj što je tako bijesna!

Mislio je da će baš zbog poniženja kojima je uslovljen, mir ponovo osokoliti Crnogorce na otpor. Na mitingu u Podgorici zaista je podigao gnev naroda i sa komandantima vojske počeo da kuje planove o herojskoj borbi i novom otporu. Ali, znali su to i Austrijanci, koji istog dana krenuše, i pored formalnog primirja, u novu ofanzivu. Njihovi aeroplani bombardovali su Nikšić, odakle su stigle vesti o pravoj klanici: 130 što mrtvih što ranjenih! Avioni su nadletali Podgoricu, okupatorske trupe napredovale su Bjelopavlićkom ravnicom... Desio se preokret: nije imalo smisla produžavati otpor, već se krenulo u ubrzano povlačenje.

Kralj se tresao od ljutine, uzbuđenja, jada, žalosti:

- Zar ja da ostavim Crnogorce, moje vojnike sa kojima sam u ratu dijelio dobro i zlo, da ih napustim u najkobnijem času, da krenem na zli put, ne znam ni sam kud, tamo negde u beli svet, u Afriku?!

U zoru, 7. januara 1916. kralj Nikola je odlučio da, ipak, krene na put. Automobilom preko Zete i Plavnice, pa brodom za Skadar, i dalje, u Italiju i Francusku.


PUT U NEIZVESNOST

„O Šumi, šumi Jadransko more, i zagluši huk bolova jednoga staroga srpskoga kralja koji po tebi brodi u neizvesnost ratnog izgnanstva da se iz njega, možda, živ nikada ne vrati!“

Ove reči zapisao je Nikolin sekretar Miloš Živković, gledajući kralja na italijanskoj topovnjači koja je iz Albanije prevozila Crnogorce ka Brindiziju, kako se na plavoj pučini krsti i suznim očima gleda u daljinu, tamo gde je Crna Gora.

Iz Brindizija kralj je stigao u Rim, gde ga je sačekala kćerka, kraljica Jelena Savojska. Posle samo nekoliko sati sa perjanicima, delom Vlade i vojske, produžio je za Francusku. Velike sile odlučile su da rezidencija vladara u izgnanstvu bude u Bordou.

Nastaviće se