OD zaraznih bolesti nisu bili pošteđeni ni daleko bogatiji i prema zapadnim standardima života daleko otvoreniji Beograđani. Kolera, koja je krajem 19. veka harala u Hamburgu i Pešti, pretila je i srpskoj prestonici. Koliko je pitanje snabdevanja vodom očima savremenika bilo viđeno kao važno svedoči i činjenica da je jedan od inženjera koji je s Makiša sproveo vodovod koji je delom i danas u upotrebi, obezbedivši tako Beograđane od mogućnosti zaraze, uzeo za krsnu slavu dan kada je odatle potekla voda ka Beogradu.
Ipak, u Beogradu je i u najčistijim kućama bilo moguće naići na bolesne od difterije. Savremenici su ukazivali na to da je u blizini najbolje i najluksuznije kuće u Kraljevini - kraljevskog dvora (danas sedište gradonačelnika Beograda), na mestu Bataldžamije, gde se danas nalazi Dom Narodne skupštine, nečišćeno presovano goveđe "đubre" stajalo punih pola stoleća.
Doktor Dimitrijević zabeležio je da je upravo tu, u susedstvu srpskih kraljeva, jednom roditelju tokom samo nedelju dana od difterije umrlo četvoro dece.
Država nije imala novca da izleči, obuče ili na brzu ruku prosveti narod. Ipak, jedna od mera koja je sprovođena bilo je vakcinisanje dece. U svetu u kom ni bolesni nisu bili lečeni, roditeljima je trebalo s mukom objasniti da je neophodno "pelcovati" zdravu decu.
Vakcine napravljene od goveđih žlezda, koje su do Srbije transportovane bez frižidera u najtoplije doba godine, nisu bile naročito kvalitetne. Dimitrijeviću je tako javljeno da su vakcine kojima je pelcovao više od stotinu dece neispravne. Nesrećni lekar je zabeležio kako je nedelju dana posle ove vesti "bio ubijen, (i) od brige nije mogao da spava". Sumnjao je da su konkurenti proizvođača namerno poslali otrovnu vakcinu, i kad je konačno sve prošlo dobro, s ogorčenjem je pisao nadležnima da što pre počnu proizvodnju ovih preparata u Srbiji.
GraĐaninu Srbije bilo je tokom 19. veka teško čak i da se rodi. Britanski konzul je sredinom stoleća pisao da se broj stanovnika u državi smanjuje zbog učestalih namernih prekida trudnoće. Doktor Lazar Dimitrijević zabeležio je s brigom da je 1892. u Valjevskom okrugu broj umrlih nadmašio broj novorođenih.
Doktor Lazar Dimitrijević nije doživeo teško vreme ratova. Upravo onda kad je pokušavao da prosveti svoj narod i posveti vlasti njegovom dobru, od teške bolesti umrla je njegova kćerka mezimica. Nedugo potom on je izvršio samoubistvo. Milan Đ. Milićević uvrstio ga je u Pomenik znamenitih ljudi srpskog naroda.
Vojna bolnica u Nišu osnovana je 1878, u vreme kada su četiri južna okruga ušla u sastav Kneževine Srbije. Ova ustanova nastavila je tradiciju ranijih osmanskih vojnih bolnica. Ona je verovatno vojna bolnica s najdužom neprekidnom istorijom u Srbiji. Njen osnivač bio je slavni dr Vladan Đorđević.
Osnovana kako bi bili izlečeni ranjeni srpski, ali i zarobljeni turski vojnici, Vojna bolnica u Nišu, ili Moravska stalna vojna bolnica, bila je tokom decenija centar medicine i modernizacije koji je prevazilazio granice Srbije.
Krajem 19. veka Vojna bolnica u Nišu dobila je dve nove ustanove: hirurgiju i Pasterov zavod. Zamisao dugogodišnjeg upravnika bolnice, pukovnika dr Mihaila - Mika Markovića, bila je redovno slanje državnih pitomaca na studije medicine u inostranstvo, a posledica je veliki napredak medicine u Srbiji. Tu je počeo da radi i prvi rendgen u Srbiji.
Marković je u "Uspomenama" zabeležio kako mu je želja bila da svi u Evropi, "pa i naši najveći neprijatelji" priznaju "da Srbija ni u čemu ne zaostaje iza civilizovanog Zapada". U zavodu je godišnje lečeno između 250 i 300 pacijenata, a smrtnost je bila 0,24 procenta - na nivou uzora, Pasterovog zavoda u Parizu.
Upravnici bolnice bili su listom školovani u inostranstvu. U bolnici su radili i stranci - kao recimo dr Janko Senkijević, sinovac slavnog pisca Henrika Senkijevića, koji je posle duge službe u srpskoj vojsci primio pravoslavlje.
Prvi svetski rat doneo je bolnici veliki zadatak i neodoljivo iskušenje. U bolničkom kompleksu, koji je tada brojao čak dvadeset i šest zidanih i drvenih objekata, radilo je 37 lekara i 256 bolničara i vojnika. U bolnici su bile angažovane sanitetske i humanitarne misije iz Rusije i Francuske.
Početkom 1915. izbila je epidemija tifusa, od koje je prema nekim procenama u Srbiji bolovalo više od milion ljudi. Niš je bio središte međunarodnih napora da zaraza bude suzbijena. U bolnici su 1. marta 1915. radile čak 1.064 osobe, ali je mesečna smrtnost dosegla broj od 495.
MeĐu lekarima umrlim od tifusa bilo je dobrovoljaca iz Velike Britanije, Švajcarske, Rusije, Belgije, Grčke, i čak iz britanskog protektorata Egipta. U maju 1915. lekari su u krugu bolnice podigli skromni ali u istoriji jedinstven spomenik pomrlim tifusarima - prvi spomenik u istoriji koji su lekari podigli pacijentima.

OTAC JUSTIN
JEDAN od vojnika koji su radili u bolnici, Blagoje Popović iz Vranja, u Skadru je odlučio da primi monaški zavet. Iz Albanije je otputovao u Veliku Britaniju, zatim u Rusiju i Grčku, gde je pohađao škole. S vremenom će ovaj čovek, otac Justin, postati jedan od najvećih teologa i filozofa pravoslavlja, čiji je uticaj na modernu Srpsku pravoslavnu crkvu i njenu sudbinu bio nemerljiv.
(Nastaviće se)