SRBIJA je među obaveštenim strancima tokom 19. veka bila na glasu kao "raj za siromašnog čoveka". Poput oblasti zapadnih granica u nastajućim Sjedinjenim Državama, i Srbiju je u to vreme postepeno naseljavalo novo stanovništvo. U srpskom slučaju doseljenici su stizali iz svih krajeva Balkana, a pre svega s dinarskih masiva, Rodopa, Vardara i Kosova. Došljaci su krčili nepregledne šume koje su se protezale od Niša do prilaza Beogradu.
Još krajem 19. veka iz Crne Gore svake godine u vreme poljskih radova u Srbiju je prelazilo i po dvadeset hiljada ljudi, kako bi se radeći prehranili.
Ipak, siromaštvo i zaostalost teško su opterećivali ovo nastajuće društvo. Iako su bili sitiji od prosečnih Evropljana, i njegove stanovnike mučila je nemaština.
Kada je u zimu 1853. jedan britanski novinar putovao istočnom Srbijom, zabeležio je utiske s večere u jednoj krčmi na prvom prenoćištu od Beograda. U dimom ispunjenoj kući od blata namernike posedale po patosu poslužili su paprikašem od usoljene ribe i pasuljem. Britanski putnici su tom prilikom odabrali da potroše svoje zalihe lionske kobasice.
Slavski ručak bio je svojevrsni dokaz te teške socijalne napetosti koja je vladala u srpskom društvu. Domaćin bi se zaduživao i po deset dukata kako bi spremio slavu. Sela koja su slavila svetitelje u vreme kada nije post podmićivala su ponekad sreske vlasti da proglase zarazu i spasu ih od juriša gostiju iz sela u kojima slave u vreme posta. Poseta i obed nisu u Srbiji počinjali pre nego što gosti i ukućani ne budu posluženi vodom, rakijom i slatkim.
Kao predjelo najčešće su služeni sir, luk, paprika i hleb. Naravno, uz sve to bila je neizbežna i rakija. Srbija 19. veka, sa izuzetkom smederevskog i župskog kraja, nije bila toliko poznata po vinu koliko po rakiji. Ipak, pošto su, sa izuzetkom šljivovice, rakije bile skupe, krčmari su vrlo često samo razblaživali špiritus vodom.
Glavno jelo bili su orijentalni i srednjoevropski specijaliteti, kao što su pilav, pileći paprikaš, razne supe i čorbe. Meso je služeno kuvano, a posebno je bilo cenjeno pečenje.
Profesor mladog kralja Aleksandra, Alber Male, opisao je u svom dnevniku večeru kojom ga je u svom letnjikovcu izvan Beograda ugostio profesor uporedne anatomije na beogradskoj Velikoj školi. Iako je bio pozvan na "pečeno jagnje", Male je zabeležio da su domaćini pored "ćevapa" (ražnjeva na kojima su bili komadi jagnjećeg mesa posuti paprikom - mešavinom crvenog bibera, luka i soli), poslužili kečigu u majonezu, "punjeni kiseli kupus" (sarmu) i pileću salatu.
Male je bio zadivljen. Poznati francuski patriota, autor najizdavanijeg udžbenika istorije, koga bi redovno dirnulo kada bi neko lepo govorio o Alzasu i Lorenu, nije mogao da odoli a da se ne poveri svom dnevniku:
"Ah! Na ćevap se pretplaćujem dvaput dnevno. Pored njega je bledo i ono najveštije što priprema francuska kuhinja."
Male nije mogao da tako nešto kaže za srpsko vino. Po ukusu je nalikovalo vinima iz južne Francuske, ali je bilo toliko slatko da je Maleu bilo teško da se na njega navikne.
Od osamdesetih godina 19. veka turistički vodiči počinju da se detaljno bave Srbijom. Putovođe u izdanju Bedekera i Majera preporučivali su putnicima iz Nemačke i Austrougarske pet hotela u Beogradu: Grand (do kraja pedesetih godina 20. veka nalazio se na mestu današnjeg Filozofskog fakulteta), Pariz, Imperijal, Srpska kruna i novoizgrađeni Bristol. U drugom gradu po veličini, Nišu, predstavljali su čak tri hotela: Evropa, Orijent i Ruski car.
Pored naglašavanja činjenice da Srbi jedu veoma začinjenu hranu, istaknuta je informacija prema kojoj su najčešće jelo bili jagnje i prase pečeni na ražnju. Vina su opisana kao jaka, a posebno je preporučeno negotinsko. Autori Majerovog vodiča su čak tvrdili da je narod u Srbiji "u piću vrlo umeren".
Drugo izdanje Bedekerovog vodiča za 1914. godinu, poslednje pred Prvi svetski rat, preporučivalo je posetiocima Srbije kakve obroke da poručuju. Za "prepodnevnu užinu" predlagani su ćevapčići, pržene kobasice i ćulabastije. Za ručak je predstavljan izbor između sarme, paprikaša od pilećeg ili nekog drugog mesa i đuveč. Osim ovih jela, isticane su i pite od mesa, sira i zelja.
Povest o alkoholnim pićima i odnosu žitelja Srbije devetnaestog veka prema njima mnogo je složenija. Vino i rakija smatrani su delom ishrane. Vožd Karađorđe je, saglasni su njegovi biografi, često i rado pio. U to teško vreme savremenici su ga samo pod dejstvom alkohola mogli videti veselog. Posebno je bio vezan za rakiju.

KRALJ VOLEO PIVO
ZA kneza Miloša jedan savremenik je pisao da je mnogo pio, ali se nije opijao. Kralj Aleksandar Obrenović posebno je voleo da uz večeru pije pivo. I srpska vojska, za koju su poznavaoci govorili da je krajem 19. veka spadala u bolje hranjene evropske armije, dobijala je redovna sledovanja vina.
Dešavalo se da lekari predlože da umesto slabog vina, koje su ko zna odakle dopremali sumnjivi liferanti, vojsci bude deljeno sledovanje rakije.
(Nastaviće se)