POSLE poraza iz 1813. i Drugog srpskog ustanka, autonomna kneževina imala je malobrojnu regularnu vojsku. Srbija je neko vreme bila podeljena na vojna serdarstva, ali je ta mala uniformisana armija bila beznačajna u odnosu na mnogobrojni naoružani narod na koji je vlast računala u slučaju rata.
U Srbiji je, naročito od pedesetih godina 19. veka, stvaran istinski kult artiljerije. Prva značajnija industrija u zemlji bila je topolivnica u Kragujevcu. Radi njenog organizovanja doputovao je francuski inženjer Lubri, koji je pod lažnim identitetom botaničara izlio prve topove za srpsku vojsku. Vreme je pokazalo da artiljerija nije jedini preduslov za pobedu u ratu.
Kada su pred Krimski rat (1853-1856) u evropskoj štampi licitirali broj vojnika koji bi Srbija mogla da izvede na bojno polje, retko ko je pomišljao da bi mala kneževina mogla da mobiliše manje od sto hiljada ljudi. Prema nekim procenama, izgledalo je da bi u predstojećem ratu Velika Britanija, najveća i najmoćnija država ondašnjeg sveta, i Srbija, mogle da učestvuju s približnim brojem vojnika. Jedan britanski novinar, koji se na državni praznik Sv. Andriju Prvozvanog našao u Beogradu, sa čuđenjem je pisao da je obučena i uniformisana srpska vojska malobrojna, kao i da ima nesrazmerno malo oficira. Oficiri su trčali s početka na kraj parade kako bi predvodili nove jedinice koje su prolazile ispred kneza Aleksandra i stranih konzula.
Tokom naredne decenije knez Mihailo je izvršio reformu vojske. Uspostavljena je naoružana narodna vojska. Novom organizacijom stvorena je vojna sila za koju se verovalo da će biti dostojna protivnica osmanskoj vojsci. Ipak, kada je 1876. ta vojska konačno pošla u rat, pokazali su se njeni veliki nedostaci. Nije bilo dovoljno oficira koji bi je vodili, tako da su ruski dobrovoljci u jednom trenutku činili čak dve trećine oficirskog kora.
Živojin Mišić, budući vojvoda, opisao je u svojim uspomenama strah srpskih vojnika da siđu u rovove. Mobilisane seljake rovovi su podsećali na grobove. Takođe, kad bi ih jednom uveli u rov, bilo ih je vrlo teško primorati da stave puške na grudobrane i nišane ka neprijateljima. Kao da su na svadbi ili vašaru, radije su iz dubine rova pucali nasumice, u vazduh, uplašeni da bi na grudobranu mogao da ih snađe neprijateljski kuršum.
Zato je jedna od najznačajnijih reformi koje su sprovedene posle ratova i sticanja nezavisnosti bilo uspostavljanje stajaće vojske. Prvi put posle skoro čitavog stoleća jedna vlast, i to srpska, počela je da oduzima oružje od naroda. Zbog toga je 1883. godine izbio i poslednji oružani narodni bunt u istoriji Srbije - Timočka buna.
Organizovana je vojska koju su činila tri poziva. Generacije regruta odlazile su u garnizone na dugotrajnu obuku. Darovitim đacima iz svih slojeva društva prvi put je omogućeno da stupe u visoke vojne škole. Neki od njih su upućeni na strane akademije. Pored ekonomskog i tehnološkog, ovako ustrojena vojska donela je i nesumnjiv civilizacijski napredak. Regruti i pitomci su u vojsci imali jedinstvenu priliku da se upoznaju s modernim standardima stanovanja i ishrane. Veliki broj redova je opismenjen u vojsci.
Isidora Sekulić je o novoj generaciji srpskih oficira pisala kako ih je bilo moguće prepoznati po tome što se redovno kupaju i umeju da plešu. I pored slabog ugleda koji su pred početak balkanskih ratova uživali u inostranstvu, srpski oficiri posedovali su visoka znanja, i to ne samo stručna. Tako je ostalo zabeleženo da osmanske trupe iz opsednutog Jedrena 1913. godine svoje parlamentarce nisu poslale bugarskoj vojsci, čijoj je državi stara osmanska prestonica trebalo da pripadne, već srpskim trupama koje su pomagale opsadu. Prva komunikacija između turskih izaslanika i srpskog oficira vođena je na francuskom jeziku.
Ipak, srpske pobede u 20. veku bilo bi moguće staviti pod sumnju ne samo zbog vizije i političkog umeća domaćih državnika. Megalomanska uverenja da pred nesalomivom voljom moraju pasti sve vojne, ekonomske i civilizacijske prepreke imala su visoku cenu. Srbija je iz Prvog svetskog rata izašla sa svega 44 odsto ukupnog broja predratnog muškog stanovništva, a njena ionako slabo razvijena industrija vraćena je za 190 industrijskih godina u prošlost!
Istorija koja je usledila samo je potvrdila već tradicionalnu kobnost ratnih tekovina. Zato nije ni čudo što je Ćosićevu fatalističku izjavu krajem devedesetih godina prestigla još teža ocena jednog njegovog neistomišljenika. Profesor romanistike i vitez Legije časti, Slobodan Vitanović, tvrdio je krajem devedesetih godina 20. veka kako Srbi nisu dobili nijedan rat posle pobede nad Bugarima kod Velbužda iz 1330. godine.

ŠUME PUNE HAJDUKA
Sve do kraja 19. veka u Srbiji je po šumama bilo hajduka. Savremenici, počev od Vuka Karadžića, nastojali su da naprave jasnu razliku između hajduka koji su ratovali protiv Turaka i kasnije učestvovali u ustancima i razbojnika koji su u manjem ili većem broju krstarili neprohodnim šumama Kneževine i kasnije Kraljevine Srbije.
(Nastaviće se)