SRPSKI odredi su u svim mestima naših pokrajina dočekani veoma svečano, dok je pojava Srpske vojske u Sloveniji, rezultat određenih okolnosti. Naime, posle potpisivanja primirja između Austro-Ugarske i Italije, jedna velika grupa od 470 srpskih oficira i 300 vojnika s potpukovnikom Stevanom Švabićem, koji su bili u austrougarskom zarobljeništvu tokom 1914 - -1915, okupila se 5. novembra 1918. na ljubljanskoj železničkoj stanici i odmah obrazovala jedinicu Srpske vojske. Njoj su prišli i delovi austrougarskih jedinica srpskih i drugih nacionalnosti, koji su se takođe vraćali svojim kućama.
Ljubljana je u tek minulom ratu bila glavni strategijski centar za snabdevanje austrijske vojske na italijanskom frontu, i raspolagala je ogromnom količinom ratnog materijala koji još nije bio opljačkan od strane otpuštenih ili oslobođenih vojnika. Italijanska vojska je tada, zloupotrebljavajući tačku 3. Ugovora o primirju sa Austro-Ugarskom, nastupala i ka Ljubljani.
Inicijativa za odbranu Ljubljane, pa i tog dela Slovenije, potekla je od potpukovnika Švabića, čiji se odred sve više povećavao dolaskom bivših austrougarskih vojnika, uglavnom Srba. Švabić je formirao Komandu srpskih trupa u Sloveniji, koju su činili: dva bataljona pešadije, jedan eskadron konjice, dve baterije topova i jedno mitraljesko odeljenje.
Srpske trupe u Sloveniji su odmah razoružale kompletne austrijske jedinice koje su iz Italije išle ka Gracu i Beču, zatim su obezbeđivale mnogobrojne magacine i skladišta hrane i naoružanja, zavele red i disciplinu i onemogućavale tzv. zelenom kadru - raspuštenim austrougarskim vojnicima - da pljačkaju privatnu i vojnu imovinu. Obezbeđen je i rad rudnika u Trbovlju, u kome je ranije za austrougarsku vojnu industriju radilo preko 500 radnika. Srpske trupe su takođe obezbeđivale i dva glavna komunikacijska pravca koji od Italije preko Slovenije vode na sever.
Pošto se italijanska vojska žurila da što pre zauzme veći broj mesta na teritoriji Slovenije, to je potpukovnik Švabić noću 13/14. novembra uručio notu komandantu italijanske kolone koja je napredovala pravcem Soča - Ljubljana, kako bi zaposela Sloveniju. Ova nota glasi:
"Vojska Kraljevine Srbije, u ime Antante, zaposela je oblast Ljubljane. Imam naređenje da sprečim svaki ulazak savezničkih italijanskih trupa u zaposednutu oblast. Biće mi vrlo neprijatno, ako u cilju izvršenja naređenja, budem morao upotrebiti oružje, zašta imam ovlašćenje. Ako bi moralo doći do prolivanja savezničke krvi, Srpska vojska skida sa sebe svaku odgovornost. Molim komandanta za naređenje da saveznička Talijanska vojska stane na vododelnici Soče i Save, dok Kraljevska Srpska Vlada ovo pitanje ne reguliše sa Kraljevskom Talijanskom Vladom"!
Pre nego što je nota uručena, u Ljubljanu su iz Zagreba došla dva generala bivše austrougarske vojske, Ištvanović i Ulmanski, hrvatske nacionalnosti, koji su se ovome opirali. Švabić je notu uručio, a italijanski komandant se povukao sa linije: Triglav - Snežnik, odnosno ispod vododelnice Soče i Save. Glavni štab italijanske vojske, koji se tada nalazio u Trstu, čak je naredio svojim potčinjenim jedinicama, da na zahtev srpskih oficira sa kuća u mestu Logatecu skinu italijanske zastave i stave srpske trobojnice, na veliku žalost izvesnih slovenačkih građana.
Pod komandom potpukovnika Švabića nalazila se i Čehoslovačka legija, koja je dobrovoljno pristupila Srpskoj vojsci, a koju je, ipak, uputio u Prag. U Ljubljani je Švabić zadržao IV bosansko-hercegovačku regimentu sa oko 800 vojnika, dok je iz nje u Beč otpratio sve komandujuće oficire austrijske nacionalnosti.
U listu "Slovenski narod" od 7. novembra, pod naslovom "Čast Srbima", povodom note italijanskim jedinicama, objavljeno je i sledeće saopštenje:
"Sutra će Narodni odbor Slovenaca, Hrvata i Srba u Ljubljani pozdraviti pristigle srpske oficire i vojnike u domobranskoj kasarni na Polajskoj cesti. Obaveštavamo o tome građanstvo, koje gaji iskrene simpatije prema našoj braći koja su najviše trpela u ratu, a izvojevali su i sebi - i nama - slobodu... Od danas pa unapred, Ljubljana je pod zaštitom Antante. Srpski potpukovnik Švabić imenovan je za najvišeg zapovednika srpskih jedinica u Ljubljani, kao zastupnik Antantine vojske!"
Ljubljanske "Pučke novine" br. 3. od 19. novembra 1918. pisale su:
"Još pre nego što smo se mogli nadati, stigla je nama Slovencima i Hrvatima velika pomoć od braće Srba protiv Talijana!"
U koncerntoj sali "Uniona" organizovana je i velika svečanost povodom zahvalnosti Srpskoj vojsci, pošto su se italijanske jedinice pod ultimatumom povukle iz Logateca. Tada je čuveni ljubljanski univerzitetski profesor Fran Ilešič, između ostalog, uputio srpskim vojnicima ove reči:
"Srbine... šta misliš, brate jugoslovenski, tokom ovog govora? Šta osećaš ti, sestro jugoslovenska? Misliš li na Kraljevića Marka, ili osećaš trpljenje kosovke devojke... Ili trpiš ogroman bol majke Jugovića...?
Pevajmo, braćo, danas pesme stare i nove srpske slave!
Evo očiglednog znaka našeg spasa. Ne samo 'Onam', 'namo, za brda ona'..., ne, i tu je, tu, tu u beloj Ljubljani, Srpska vojska, da nas brani i pomogne"!
(Nastaviće se)