MOJ intervju američkoj nacionalnoj TV mreži, u kome sam poručila Amerikancima da ne letuju u Grčkoj ako ne žele da podupru njenu fašističku vladu, izazvao je burne reakcije. Narednih dana dobila sam mnogo pisama. Nekoliko ih je bilo lepih, nekoliko ih je ličilo na ljubavne pesme. Ali, na svaku od njih dolazilo je nekoliko onih koja su bila puna mržnje i patnje.
Bilo je upadljivo da su najoštrije pretnje bile prepune slika seksualnog nasilja i perverzije. Takve su bile pristalice hunte.
Jedan od njih mi je u slušalicu urlao:
„Kučkin porode! Umukni da te mi ne nateramo da umukneš!“
Dobila sam stotine telegrama. Većina ih je bila neprijateljska, a svi su imali potpis „američki Grk“ ili „američki Grk vernik“. Na telefonu, promukao glas na grčkom: „Kurvo! Kurvo komunistička! Pukovnici su predupredili invaziju 50.000 komunističkih vojnika iz Jugoslavije i Bugarske. Misliš da će im biti teško da zaustave tebe?“
Hunta je za svog predstavnika za štampu imenovala Nikolaosa Farmakisa. On mi je rekao: „Ponosim se što sam fašista“.
Posle intervjua za američku nacionalnu TV mrežu, za mene nije bilo predaha. Mnoga javna glasila tražila su da za njih govorim.
Sve je izgledalo nesrazmerno. Šta se dogodilo? Bila sam glumica koja je iznela svoje mišljenje o gangsterima pukovnicima i zatražila pomoć nemačkog naroda za ponovno uspostavljanje demokratije u Grčkoj. Nisam glupa. Znam da su u većini slučajeva mediji hitali k meni, jer sam bila nešto neobično, devojče iz filma „Nikad nedeljom“, koje se zatrčalo na pukovnike. To je bila za njih „dobra priča“.
To mi je smetalo. Bila sam spremna da platim tu cenu da bi me saslušali, ali kako su prolazile nedelje, osećaj nečeg novog lebdeo je i morala sam prihvatiti činjenicu da sam bar za neko vreme postala glasnogovornik svih Grka koji nisu mogli da govore.
Uho hunte bilo je osetljivo i na muziku Mikisa Teodorakisa. Osetljivo sa medicinskog stanovišta: alergično. Zabranili su grčkom narodu da kupuje, svira i sluša bilo koju Mikisovu kompoziciju. Prestupnici će biti uhapšeni. Trebalo je da neko bude Grk i da živi u Grčkoj da bi shvatio šta je značila ova zabrana.
Ne sećam se nijednog dana u Grčkoj kad na radiju, u pozorištu, u bioskopu, u taverni ili kroz prozor neke kuće ne bih čula Mikisovu muziku. Zviždali su je dečaci na ulici. Ona je bila deo našeg svakodnevnog života.
Alergija pukovnika bila je razumljiva. Mikisova muzika u filmu „Grk Zorba“ prodire do kostiju. Zorba je, pre svega, slobodna duša.
Lov na sreću i slobodu njegov je način života.
Sloboda i sreća nemaju mesta u fašističkoj državi.
Bio je 12. jul 1967. godine. Javio mi se telefonom neki novinar iz Engleske.
„Gospođo Merkuri, gospodin Patakos, grčki ministar spoljnih poslova, proglasio vas je neprijateljem grčkog naroda. Kaže da ste oštetili zemlju moralno i materijalno. Vaša imovina biće zaplenjena i oduzeto vam grčko državljanstvo.“
Za trenutak nisam mogla da progovorim.
„Imate li neki komentar?“, upitao je novinar.
Reči su mi se popele do usta. Najzad sam rekla:
„Rodila sam se kao Grkinja i umreću kao Grkinja. Gospodin Patakos rodio se kao fašista i umreće kao fašista.“
Taj moj komentar proneo se širom sveta.
Dva dana kasnije u njujorškim radnjama prodavao se bedž sa natpisom: „Melina je Grkinja“.
KRAJ