Okovi koji su sputavali Grčku sve više su se stezali. Za mene je predstavljalo agoniju da budem odsečena, da budem tako daleko, da se osećam tako bespomoćno i bilo je pravo mučenje da nastavim da igram u „Ilja ljubavi moja“. Nastupala sam u komadu koji je prikazivao Grčku slobodnu i radosnu. Trebalo je da igram i da pevam da bih simbolizovala radost grčkog života, dok su u Grčkoj vladali vojni sud i mučenja. A razjarilo bi me kad bi se moje fotografije pojavile na upadljivim mestima u glasilima hunte s tekstovima koji su dizali u nebesa moj uspeh u Njujorku. „Naša Melina.“ Vlada pukovnika koristila me je kao svoju promoterku.
Noćima nismo spavali. Rekla sam Džuliju (Žil Dasen, slavni filmski režiser, Melinin muž) da treba da progovorim. Treba da ih osudim. Treba da radim sve što mogu da bih im naškodila. Džuli mi je rekao da i nemam drugog izbora, ali me je upozorio da ću morati da se borim do kraja, da su oni ubice koje nameravaju da ostanu tu gde jesu, da lažu kad govore da im je cilj da očiste zemlju i da će se povući kad ispune svoj plemeniti zadatak. Otiću će tek kad budu oterani. Pričao mi je o Pikasu i Kazalsu koji su se borili protiv Franka i nisu se vraćali u Španiju više od trideset godina. Objasnio mi je šta znači nemati pasoš. Da, trebalo je da govorim, ali i da budem sigurna da će hunta reagovati, da imam na umu da možda još dugo ili više nikad neću videti Grčku.
Rekla sam majci i bratu Spirosu da sam odlučila da razgovaram sa gospodinom Blumgardenom, producentom mjuzikla. Znala sam da je sudbina stotine ljudi zavisila od mog ostanka u komadu, da sam se obavezala ugovorom, ali bilo bi mučenje da nastavim. Nameravala sam da zatražim od njega da mi dopusti da održim govor, da kažem publici da slobodna Grčka koju gledaju u našem komadu ne postoji.
Spiros je smatrao da sam izrazito naivna, ali je rekao da neće škoditi da pitam. Majka me je molila da ne preduzimam ništa dok se ona ne vrati u Grčku. Svi smo je molili da se ne vraća. Bila je neumoljiva. Otići će za dve nedelje. Tamo je njen muž, a podsetila je Spirosa da su tamo i njegovi žena i deca. Spiros je rekao da će se vratiti s majkom, da će povesti sa sobom ženu i decu i da će se čim oni budu na sigurnom baciti na posao. Onda smo počeli da se plašimo da Spirosa, ako bude otišao u Grčku, možda neće pustiti da ponovo izađe. Moj otac je pokazao neprijateljstvo prema režimu i zato hunta neće imati razumevanja za njegovog sina ako ovaj bude pokušao da napusti zemlju s porodicom.
Moj otac je živeo u Londonu. Bio je veoma bolestan i veoma umoran, ali ono snage što mu je ostalo ulivao u borbu protiv hunte. Putovao je po celoj Evropi osnivajući odbore, organizujući javne skupove, tražeći pomoć demokratskih stranaka. Govorio je u Savetu Evrope. Do poslednjeg daha borio se protiv hunte. Umro je nekoliko meseci kasnije. Njegovo telo počiva u jednoj kapeli u Londonu. Ostavili smo ga tamo jer znamo da bi nam, kad bi morao da govori, rekao da ga ne nosimo u Grčku dok ne bude slobodna.
A na premijeri „Pobednika“ u Londonu, baš sam se proslavila. Filmske zvezde stajale su u besprekornom špaliru, a kraljica Elizabeta išla je od jedne do druge, pozdravljajući ih s ljupkošću i šarmom. Učinila mi se veoma simaptičnom, ali sam znala da bih zapala u teškoće ako bih pokušala da se poklonim. Ohrabrilo me je kada sam videla kako se nekolicina prosto saginje da prihvati ruku koju im je pružila kraljica. To sam bila u stanju da izvedem. Ali kad je Njeno veličanstvo kraljica stigla do mene, nešto je pošlo naopako s mojim refleksima. Desna ruka mi je ostala pripijena uz bok, a leva se podigla i Bog zna zašto ostala veoma visoko. Falilo je nekoliko santimetara i samo zahvaljujući intervenciji božanske promisli nisam kraljici zabola prst u oko.
(Nastaviće se)