Veze s Grčkom su u prekidu”. Cele noći dobijali smo isti odgovor. Pozvali smo grčku ambasadu u Vašingtonu. Ambasador Macas ležao je u bolnici i jedini odgovor koji smo dobili od članova njegovog kabineta bio je: “Veze s Grčkom su u prekidu”. I od konzula u Njujorku, Nikosa Gavasa: “Veze s Grčkom su u prekidu”. Što smo to duže slušali, zvučalo je sve zlokobnije. Svakih nekoliko minuta zvali smo telegrafske agencije. Potvrđivali su da je došlo do puča, ali nisu imali detaljnije informacije. Stupili smo u kontakt s jednim prijateljem, novinarom iz Pariza. Nije znao ništa više od nas. Pokušali smo da stupimo u kontakt s mojim ocem u Parizu. Nisu se javljali.
Čitave noći prijatelji su se okupljali u našoj sobi u hotelu. Činili smo nemoćne pokušaje da izađemo s tim na kraj. Diktatura u Grčkoj? Ne bi mogla da potraje ni četrdeset osam sati! Narod to ne bi dozvolio. Amerikanci se s tim ne bi pomirili. Izolovala bi je čitava Evropa.
Dva meseca pred državni udar, Andreas Papandreu, sin premijera Georgijosa Papandreua, govorio je pred Udruženjem strane štampe u Atini. Rekao je, ako je Grčka odlučila da bude član zapadnog saveza, to joj ne oduzima pravo da sama uređuje svoju međunarodnu političku poziciju, kao ni njenu nezavisnost kao nacije. Protestovao je zbog mešanja CIA u grčke stvari. Dvojica ljudi iz američke ambasade izašli su dok je držao govor, a la Gromiko. Sve je to izazvalo buru i žeđ za Andreasovom krvlju koja je bila jača nego ikad.
Georgios Papandreu bio je celog života, na reči i delu, izričiti antikomunista. Ipak, optužili su ga da namerava da sarađuje s komunistima, a to je zahtevalo budnost vojnog vrha. Sajrus Šulcberger, poznat kao prijatelj grčkog dvora, napisao je članak za “Njujork tajms” u kome je rekao da, ukoliko Konstantin veruje da bi krajnja levica mogla da preuzme vlast u Grčkoj, može da “iskoristi sva raspoloživa sredstva da sačuva naciju od propasti”.
Da li je g. Šulcberger zaista verovao da je levica imala snage da promeni režim? Skromno izražavam svoju sumnju. Ono što je bilo očigledno jeste da su takvi članci opravdavali potrebu za vladom čvrste ruke. Grčki narod obuzela je panika. Gledali su na koju će stranu dunuti vetar. U mnogo slučajeva, stotine hiljada ljudi izlazilo je na ulice da iskaže podršku demokratskoj vladi i slobodnim izborima.
Razmišljali smo o svemu tome dok smo sedeli u hotelskoj sobi. Moj brat Spiros izvadio je iz džepa isečak iz “Njujork tajmsa”. Imao je datum 17. april, samo četiri dana ranije. “Kralj je ćušnut u ugao tako da jedino alternativno rešenje za povratak Papandreuove vlade može da bude diktatura uz podršku vojske”.
Tek što je Spiros završio sa čitanjem, zazvonio je telefon. Svi smo potrčali da se javimo. Poziv je bio iz Engleske. Moj otac. Bio je jedini poslanik koji se zadesio van Grčke 21. aprila. Bio je jako bolestan i otišao je na lečenje u London. Rekao nam je da su tenkovi izašli na atinske ulice, da je došlo do masovnih hapšenja i da je bilo pouzdanih glasina da su sve građanske slobode koje garantuje ustav suspendovane. Posebno ga je brinula suspenzija člana koji zabranjuje mučenja.
Pitali smo ga šta je učinio narod da se suprotstavi. “Ništa”. Ali je Georgios Papandreu upozorio da će, ako neko bude pokušao da izvrši državni udar, zvona svih crkava u Grčkoj pozvati narod na ulice i da se stotine hiljada ljudi zaklelo da će zaustaviti diktaturu sopstvenim telima. “Nema zvona. Nema ljudi. Svi koji mogu da organizuju otpor ili su u zatvoru, ili se kriju”. Glas mu je, i pored besa, zvučao vrlo umorno. Upravo je, kaže, organizovao konferenciju za štampu da osudi vojni udar. To je bio prvi čin javnog otpora.
(Nastaviće se)