BITI gradonačelnik Atine u ono vreme značilo je biti jači od bilo koga u parlamentu, pa čak i od krunskog ministra. Navešću jedan primer. Godine 1832, jednog bavarskog princa, Ota, naši strani zaštitnici postavili su za kralja Grčke. Uprkos činjenici da siroti Oto nije znao da izgovori ni reč grčkog, odlučio je da izađe i da se sretne sa svojim narodom. I tako je krenuo, u kočiji, po putu posutom lovorikama, praćen zvonjavom crkvenih zvona i tumačem. U nekom selu jedan seljak priđe da pozdravi Ota. Okrenuvši se tumaču, reče: "Molim vas, recite Njegovom veličanstvu da bude srećno i zdravo i da mu da Bog da jednoga dana postane gradonačelnik Atine!"
Vlade su stupale na vlast i padale, kraljevi su dolazili i odlazili, ali je vlast mog dede nepomućeno trajala. Bio je neranjiv i bio je omiljen, zato što je pružao ljubav. Vodio je računa o svima u Atini. Ne za kancelarijskim stolom, već aktivno, neposrednom brigom. Ako gradska čistoća ne bi negde ispraznila kantu, on bi saznao i postarao se da to bude objavljeno. Znao je čije dete ima dijareju i dovodio mu lekara, a teško lekaru koji bi dao pogrešnu dijagnozu. Bio je kum bukvalno stotinama malih Grka i znao je kako stoje stvari kod svakog svog kumčeta. I sećao se bukvalno svakog po imenu. Pravo govoreći, bio je plemenski starešina.
Svima je bio dostupan. Njegova vrata nikad nisu bila zatvorena. Sto u trpezariji ostajao je postavljen od podneva do tri, spreman ako ko naiđe. A mnogi su dolazili. Ko god da je bio - obični glasači, trgovci ili ministri - svi su od mog dede dobijali isti pozdrav: "Zdravo, oko moje!"... Pošto sam odrasla u takvoj atmosferi, nikad nisam mogla da prihvatim podelu društva na klase. To je u našoj kući bilo nešto nezamislivo.
Spiros je bio skrupulozno pošten gradonačelnik. Odlučivao je kuda će prolaziti nove ulice. Da je bio i najmanje nepošten, mogao je da stvori jedno od najvećih imanja u Grčkoj, a Veliki Spiros nije imao ni drahme. Neobično velik broj ljudi nudio mu je imanja, s primedbama o tome kuda bi trebalo da prođu nove ulice. Veliki Spiros bio je ravnodušan i njegovi naslednici sada nemaju imanja. Ali, postoji jedna ulica u Atini koja nosi njegovo ime i u kojoj se nalazi njegov spomenik.
Uprkos vremenu i energiji koje je posvećivao svojim političkim dužnostima, moj voljeni Veliki Spiros nalazio je i vremena i aktivnosti za žene. I moj otac bio je dosta dobar u tome. U Grčkoj se na to ni ranije, a ni sad, nije gledalo kao na nešto što treba osuđivati. Naprotiv, to se smatralo, i sad se smatra, prikladnim za očuvanje muške časti.
Ponekad bi dolazilo do pometnje i protesta od žena u našoj kući, ali samo reda radi. One, moja majka Irini i moja baba Amalija, bile su okrenute kući i radostima ručnog rada. Ako bi ikada bacile pogled iskosa na nekog muškarca, dolazile bi u opasnost da budu zadavljene ili bar oterane. Uostalom, nijedan razuman Atinjanin ne bi se usudio da se približi ženi iz naše porodice. Veliki Spiros imao je pištolje u kući. To se znalo. A moj otac, ne samo zbog impresivnog spiska neverstava nego i zbog svoje nehajne hrabrosti, dobio je nadimak D'Artanjan.
Već kao dete uočavala sam nepravdu ovih dvostrukih aršina. Bilo je mnogo "D'Artanjana" u Atini, ali ne i mnogo "miledi". Odlučila sam da postanem "miledi", ili ledi Hamilton ili Ekatarina Velika, ali svakako da ne prihvatim život svoje majke ili svoje babe. Ukratko, htela sam da promenim epohu. Sumnjam da sam ja odgovorna za to, ali vremena su se promenila.
Moje detinjstvo bilo je vrlo srećno. Deda me je štitio. Vodio me je sa sobom gde god bi išao. Sve nas je zabavljao i svi su nam zavideli. Bila sam njegova miljenica, a bilo je rajski biti miljenica omiljenog čeda Atine.

NARUDŽBENICA
KNjIGU "Rođena kao Grkinja" možete naručiti kod izdavača "Plavi jahač", Beograd, Knez Mihailova 42, telefon 011/2623-652 i imejl: plavijahac@sezampro.rs.
(Nastaviće se)