Javljaju sa Kosova, ubijena su tri policajca, a kidnapovano osam vojnika iz jednog konvoja koji je prevozio hranu. Vojska nije reagovala na adekvatan način. Šiptari su pokazali nadmoć nad državom, koja se ne brani. Takav stav nemoći direktno vodi u gubitak suvereniteta i postavlja temelje novoj situaciji na Kosovu. Zapadni protektori uspostaviće albansku vlast na Kosovu. Drugi korak biće samostalna kosovska republika i ujedinjenje sa Albanijom, kao matičnom zemljom. Ta nova, velika i “demokratizovana” Albanija biće poslušna novom poretku, a na njenoj teritoriji trajno će se instalirati međunarodne snage. Tako će se dovršiti delo J. B. Tita, koje su pomagali i srpski komunisti. Činili su to na način za koji je reč izdajnički blaga.
Ovim udarcem nije dokrajčena nesreća koja je ovladala srpskim narodom. Model Kosova može biti primenjen i u Vojvodini, a pretnje o granicama Beogradskog pašaluka mogu postati izvesnost. Čime smo mi Srbi zaslužili ovakvu sudbinu, ovakav ishod svih onih borbi i muka, kada smo ginuli na “pravoj” strani, u dva svetska rata? Kao da nam se ti naši vojni saveznici smeju u lice zbog naše neizmerne naivnosti. Koji nas je đavo terao da im verujemo, uprkos upozorenjima koja su se mogla čuti čak i iz okupiranog Beograda. Naša je tragedija što smo tada, u toj krizi, raspolutili svoja srca. Jednu polovinu dali smo Moskvi, drugu Londonu. Za Srbiju nije ostalo ništa. Ona je bezobzirno predata svojoj sudbini. Sama i napuštena, ona je morala da strada. Dijabolično je to što njeno stradanje i njene patnje kao da nemaju kraja.
Ako preŽivimo, proći će još dugo, dugo vremena, da se konačno saberemo i da sa tim žalosnim ostacima započnemo novi život, prodrman iz temelja surovim realitetima novog poretka, koji trijumfalno ustoličava vlast velikog kapitala. I tako, nadnacionalni, globalni karakter proleterskog sna zameniće mondijalistička mreža velikog kapitala, čijoj sili nacionalne države ne mogu da odole. Ta nova vladavina pripada trećem milenijumu. Preostaju još samo Kina i Rusija koje, bar za neko vreme, mogu da istraju na braniku starih državnih modela. Ali, veliki kapital je i za njih smislio planove. I za njih je određen metod koja ih vodi u zarobljavanje i pokornost. Ova crna predviđanja može da poremeti samo jedan novi sukob.(10. januar 1999.)
U kabinetu kod Vasilija Krestića sakupili su se Kosta Mihailović, Mihailo Marković, Dobrica Ćosić, Milorad Ekmečić, Momčilo Ristić i Nikša Stipčević. Bio je to poslednji dogovor pred ponovljene izbore za predsednika SANU, na kojim treba da se kandidujem. Svi su tražili od mene da ne odustanem, tvrdeći da sam, de facto, pobedio na prošlim izborima, kada mi je nedostajao samo jedan glas. Rekao sam im da moj zanos za SANU opada. Postojeći Izvršni odbor je rđavo skrojen, biću usamljen, itd., itd.
Nisu prihvatili moje argumente. Na kraju sam pristao i na četvrto kandidovanje! Biću u istoriji SANU zabeležen kao apsolutni rekorder u pokušajima da budem izabran. Da li sam pogrešio? Očigledno, jesam! Vremena koja dolaze biće preteška za SANU. Biće napada sa svih strana, a ni vlasti ne pokazuju simpatije za našu kuću. Neću imati ni dovoljno vremena za Vukovu zadužbinu, u kojoj se tako prijatno osećam i sa zadovoljstvom radim na njenom afirmisanju. Ja sam čovek koji za javne poslove kojima se bavi mora imati i određenu emotivnu osnovu. Bez nje, sve je rutinsko vegetiranje jer nedostaje pravi zanos. A kako ga ponovo steći, posle svega što sam u SANU doživeo? Kako pobediti opštu indiferentnost, kako povratiti poštovanje prema jednom broju članova SANU koji u ovoj kući ne vide ono što bi ona morala da bude? Za te mondijaliste SANU je najmanje nacionalna institucija sa obavezama od trajne vrednosti. (20. januar)
Na ručku kod vladike šumadijskog gospodina Save, sa episkopom bačkim g. Irinejom i g. Dušanom Lončarom. Učen i duhovit sabesednik. Sjajan znalac anegdota iz crkvenog života. Nagovaram ga da ih sakupi i štampa kao svedočanstvo o atmosferi jednog iščezlog sveta, o neobičnim i zanimljivim ljudima, koji sjajno osvetljavaju svoje vreme. Razgovarali smo i o stanju u crkvi. Episkopi ne kriju da su nezadovoljni i da žale zbog slabosti patrijarha.
Pojedine vladike zloupotrebljavaju Njegovu svetost. On ne vlada situacijom i živi u nekom drugom svetu. Nažalost, svet oko njega ne može se urazumiti ni blagošću, ni previđanjem zla. Obojica žale što Srpska crkva nema svoju spoljnu politiku, što značajni događaji prolaze mimo nje. Očigledno u većini su vladike koje nemaju jasnu predstavu o krizi, a posebno o tragediji srpskog naroda. Većina je, dakle, uspavana, a patrijarh je nemoćan da ih probudi i povede u izazove ove uklete epohe.
(11. februar 1999. Beograd)
Dobrica Ćosić mi kaže da ga je posetio brat ambasadora Hila, kojem je izneo svoj plan o podeli Kosova. Amerikanac se opirao, ali je Ćosić pokušao da mu dokaže da je to najbolje rešenje kosovske krize. Čudim se Ćosićevoj hrabrosti da u jeku srpske borbe za očuvanje Kosova i Metohije nudi svoja rešenja, koja predstavljaju početak i nekih drugih teritorijalnih pretenzija. To utire put stvaranju nove, velike nacionalne države na Balkanu, velike Albanije. Istovremeno, to znači i silazak Srbije sa istorijske pozornice i njeno konačno zatvaranje u granice Beogradskog pašaluka. U međuvremenu, susedne zemlje pristupiće NATOu i tako u potpunosti zatvoriti Jugoslaviju, jer Amerika priprema i secesiju Crne Gore.
Perspektive su loše, ali je, uprkos svemu, neophodno traženje izlaza budući da on ipak postoji. Ne treba istrčavati sa dobrovoljnim pristankom na čerečenje sopstvenog naroda i zemlje. U okviru svog “transcedentalnog učenja o metodu”, na rubovima međusobno čvrsto povezanih izvođenja “o disciplini” i “kanonu” čistoga uma, Kant je slikovito opisao poziv filozofije kao sveobuhvatno umno istraživanje triju osnovnih područja ljudskog delovanja i potvrđivanja.
To je već odavno postao omiljeni sastavni deo filozofske propedeutike. Našao je, naime, da se sve ono što određuje “predmet” filozofije, što čini njenu “stvar”, u čemu se sastoji njena suština i zadatak, u krajnjoj liniji, svodi na tri osnovna pitanja. Ta pitanja jesu: “Šta mogu da znam?”, “Šta treba da činim?” i “Čemu smem da se nadam?” Moj odgovor bi bio: Mogu da povećam saznajne domete, unapred spreman na mogući poraz. U jednom trenutku, neizbežno je uverenje da je borba uzaludna. Moram da nastavim da tražim, da smanjim opori ukus uzaludnosti. Ako to uspem, mogu se nadati duševnom miru i spokojstvu. (1. mart 1999.)

PREDSEDNIK SANU
Izbori u SANU. Izabran sam za predsednika. Uzbudljiv dan! Neprestano stižu telegrami i telefonski pozivi. Javljaju se ljudi iz Amerike, Minhena, Frankfurta, Lozane, Beča, Budimpešte, Zagreba i iz zemlje. Ima telegrama koji su sastavljeni nadahnuto i u očiglednom uzbuđenju. Moja Vera, kojoj čitam ove poruke, kaže mi: “Kao da čujem poziv nacije da pomogneš i da nas spasavaš od nepravde i sramote kojoj smo izloženi”.
Nastaviće se