U MINHENU beležim jedino susret sa Mihizom i Norom Timofejevič. Mihiza sam zatekao kod kćerke i zeta. Deluje očajno, onemoćalo, čak zapušteno. Po ceo dan leži i gleda televiziju, sasvim je apatičan. Kaže da će umreti od stida zbog toga što se dogodilo sa srpskim narodom. Po njemu, srpski narod je bio agresor i počinio je zločine. Očajno, tužno, nepravedno i netačno! Nije vredelo nikakvo uveravanje da greši. Kakav žalostan kraj jednog blistavog uma.
Nora Timofejevič i njen muž Vladimir bili su srdačni i zabrinuti zbog naših prilika. Nora me je uveravala da je prihvatanje američkih uslova pitanje života ili smrti. Sa Amerikancima ne možemo izaći na kraj, oni će u svojoj brutalnosti ići do kraja. “Zaboga”, zavapila je Nora, “oni će vas uništiti, nemojte imati iluzija. Vi ne možete protiv celog sveta, koji je indiferentan prema vašem tvrđenju da ste u pravu. Skrojena je slika novog sveta, vi ne možete da bilo koga uverite u suprotno. Sačuvajte glave, to je sada najvažnije”, uveravala me je ova divna i dobronamerna žena, osvedočeni prijatelj.
A Minhen, grad koji sam voleo i bio u njemu bezbrižan i srećan, sada sam doživeo kao strani grad, mnogi događaji u poslednje vreme u velikoj meri su me otuđili i razočarali. Sreo sam i staru gospođu Njolfle, koja je sa sestrom držala antikvarijat u kojem sam proveo mnoge lepe časove. Kada sam se pojavio, iznenadila se kao da je ugledala duha. Bila je ljubazna i obradovana, ali je delovala zbunjeno, pomalo i kao krivac koji je na kraju poverovao u dobar deo kleveta kojima je u nemačkoj javnosti uprljan i oklevetan srpski narod.
Shvatio sam na kakve su nas muke stavili ti novinarski plaćenici, koji pišu šta im se naredi, a naređeno im je da što više okrive srpski narod. Tek nam predstoje napori da svetu dokažemo sa kakvim su ga lažima obmanjivali i trovali. Biće to težak posao, ne treba očekivati bilo kakve brze rezultate.
Nora kaže da je u intelektualnim krugovima lično čula i videla koliko je ljudi prihvatilo zvaničnu verziju rata u Bosni, ne ulažući ni najmanji napor da provere ono što čuju. Citirala mi je i neke za koje sam verovao da su sazdani od bolje intelektualne građe. Dobio sam nova svedočanstva kako je teško istrajati u otporu protiv propagandne mašinerije iza koje stoji državna vlast. (1-3. novembar 1995).

POSETA otpravniku poslova Austrije Mihaelu Veningeru. Želim da doznam da li je pravi trenutak za pokretanje obnove naučnih veza između SANU i Austrijske akademije i šta bi trebalo učiniti da se te veze aktiviraju. Izneo sam mu i moj projekt o naučnom skupu o Josifu II, koji sam već dva puta odlagao, zbog apstinencije Austrijanaca. Ideja o skupu mu se dopala i obećao je punu podršku. Videćemo.
Usput, pitao me je i za situaciju u Srpskoj crkvi, povodom vesti da desetak vladika traži sazivanje vanrednog sabora, gde bi se raspravljalo o povlačenju patrijarha Pavla. Obavešten je da je otpor prema patrijarhu izazvao njegov potpis na dokumentu kojim srpsko vođstvo sa Pala daje Slobodanu Miloševiću pravo da bude na čelu srpske delegacije na pregovorima u Dejtonu.
Veninger kaže da je patrijarhov potpis odigrao presudnu ulogu kod Amerikanaca i zabrinut je zbog ove opozicije koja bi mogla da sruši patrijarha. Po njegovom mišljenju, to bi bilo štetno ne samo za crkvu već i za politiku Jugoslavije. On sporazum u Dejtonu ocenjuje pozitivno. Pitao me je, ako se desi da patrijarh ode, ko ima šanse da ga nasledi. Rekao sam mu da je patrijarhova namera bila najbolja. Jedina je nezgoda što je to uradio bez obaveštavanja Sv. sinoda, što je izazvalo reakciju. Ipak, ne verujem da će se patrijarh povući. On bi doista morao biti uveren da je njegovo povlačenje Božja volja, tek tada bi odstupio, a nikako ne na neki politički pritisak. Ukoliko ode, verujem da šanse za novog patrijarha imaju vladika Lavrentije i vladika Sava, veće prvi nego drugi.
VaŽno je mišljenje vladika iz dijaspore, koje predstavlja zagonetku. U svakom slučaju, situacija u crkvi je složena i tačno odražava konfuziju na ovom našem prostoru. Zašto bi crkva bila izuzetak? Trajni mir u Bosni teško će se postići na način na koji ga sprovode Amerikanci, njihovo arogantno ponašanje iritira. Oni ne smiruju, već razjaruju, kao da žele da u Evropi imaju ratno žarište koje bi im dozvoljavalo da ovde budu dugo prisutni i da deluju kao “mirotvorci”. Njihova nespretnost i grubost sve će upropastiti. Nisu dorasli da rešavaju evropske probleme, misle samo na sebe, na svoje interese i izborne trikove (20. decembar 1995).
Kuloarske vesti iz Patrijaršije govore da je deset episkopa potpisalo zahtev da patrijarh odstupi. Ljulja se crkva, ljulja se i njeno jedinstvo. Počinje suočavanje sa činjenicama do kojih je došlo raspadom Jugoslavije. Dok su vladale ratne prilike, crkva je imala jednostavniju situaciju za svoje poteze. Prestankom rata, treba se prilagoditi novonametnutom stanju. Moćnici sveta najmanje su vodili računa o interesima Srpske crkve i o njenoj istorijskoj ulozi, tu nisu mogli da pomognu svetiteljski vapaji našeg patrijarha. Trebalo je pronaći neke moćnije zaštitnike, uraditi ono što nije uspelo svetovnim vlastima. Propušteno je vreme koje se više ne može nadoknaditi.
Svi ti postupci samo dokazuju da Srpska crkva nema dalekosežnu politiku. Ona nema čvrstu viziju ni svoje ni naše budućnosti, ne prati dru štveni razvoj, oslanja se prvenstveno na tradiciju. A i ta spona sa prošlošću nije lišena šablona, ona odavno nije stvaralački čin, sve se zaustavlja na imitacijama i pukom kopiranju. Zato se i postavlja pitanje šta je danas crkva u srpskom narodu i kako je duhovno pripremljena za izazove novog poretka. Ne prepoznajem crkvene snage koje na ta pitanja mogu da odgovore. Nažalost! (22. decembar 1995)

ŽRTVE I DŽELATI
TUŽNO svedočanstvo iz Zagreba. Preostala šaka Srba, okupljena oko sasvim istanjene crkvene opštine, diže svoj slabašni glas protiv bezumlja koje se sprema. Jasno je da režim u Hrvatskoj namerava da promeni mišljenje sveta a i svoga naroda o NDH. O tome svedoči i kalendar štampan u Zagrebu, sa likom Ante Pavelića, Ante Starčevića i likovima hrvatskih vitezova, među kojima su i dželati srpskog naroda Maks Luburić i Ljubo Miloš. I sahranjivanje ustaša pored njihovih žrtava u Jasenovcu je u funkciji prevrednovanja ovog stratišta, koje Franjo Tuđman namerava da pretvori u simbol pomirenja u smrti. Pri tom, računa i na međunarodno priznanje ovakvog “humanističkog” gesta.
A kako su u svetu posunovraćeni svi pojmovi o dobru i zlu, pravdi i nepravdi, ovakve podvale bile bi još i moguće kada im se ne bi usprotivile moćne jevrejske organizacije u svetu. Jevrejske, a ne srpske žrtve mogu da odbrane Jasenovac iako će režim u Hrvatskoj i dalje nastojati, i to svim silama, da umanji broj umorenih, prećutkujući i način na koji se to desilo. Kada je reč o ovom strahotnom logoru, izostalo je kajanje. Umesto skrušenosti, javila se potreba da se sve zabašuri, istisne iz svesti a savest oslobodi tereta. (16. april 1996).

Knjigu ”Dani, sećanja” možete kupiti u knjižari ”Inicijal” u Beogradu, Knez Mihailova 35 ili kod izdavača na tel. 021 4720 489
(Nastaviće se)