PONEKAD mi se čini da je uveliko nastupilo vreme da se revidiraju pojmovi o državama, o njihovom ustrojstvu, koje tako često deluje prevaziđeno. S tim u vezi je i problem savremenog patriotizma, koji sadrži mnogo onoga što više nema upotrebnu vrednost.
Kako da ljude podstaknu na patriotizam države koje su svoje građane toliko puta prevarile, opljačkale, osramotile. Države u kojima vladaju retrogradni sistemi, koji se drsko izruguju pojmovima slobode i društvenog morala. Kakav to patriotizam mogu od svojih građana zahtevati oni ljudi koji brane svoju vladavinu vojskom i policijom, uprkos nezadovoljstvu svojih podanika?
Sav taj nakaradno skrojeni svet može se braniti jedino podsticanjem sveopšteg privida. To je najsigurnija koprena, najčvršći bedem protiv svakog pokušaja da se svet menja i usmeri nekim boljim pravcem. U carstvu privida usahnule su sve živonosne vode ljudskoga duha, a lažne vrednosti množe se kao kancerozno tkivo.
To bolesno stanje je svetska pojava, sa epicentrom u najmoćnijoj i najrazvijenijoj zemlji, a to je Amerika. Zato je ona i najodgovornija za sunovrat čovečanstva u ovom veku i budućim vekovima.
Najodgovornija, a istovremeno i najnesposobnija da shvati svoje grehe prema velikom idealu čovečanstva, koji sadrži pojam evropskog humanizma. Taj dugo i strpljivo građeni ideal, koji je imao i svoje mučenike, ostaće u duhovnom mraku kao jedino svetlo. Verujem da će ono biti sačuvano za budućnost. (2. septembar 1995).
NA RUČKU kod patrijarha Pavla, u čast posete bugarskog patrijarha Maksima i njegove pratnje. U 18 časova prisustvovao sam predaji ordena Sv. Save bugarskom patrijarhu i mitropolitima iz njegove pratnje. Patrijarh Pavle ponovio je svoje misli o potrebi da uvek ostanemo ljudi, čak i po cenu da postanemo žrtve. Uveče, dugo pričam sa tuzlanskim vladikom Vasilijem, uvek punim energije i optimizma. On veruje u našu pobedu, u koju ne sumnja.
Patrijarh Pavle i vladika Vasilije su dva antipoda, s tim što su patrijarhovi stavovi van svake realnosti. A ona je surova, ona demantuje i najosnovnija učenja svih hrišćanskih crkava koje propovedaju ljubav, a zločine prećutkuju. Posmatram patrijarhe i vladike i sa bugarske i sa naše strane. Svi ovi ljudi zarobljeni su svojim nacionalnim problemima, imaju teškoće da se oslobode pritiska svojih nacionalnih nesreća i da se vinu do nekih uzvišenih, opštih načela. Kao da su zaostalost i nemoć da stignemo “prosvećeni” svet neminovne. Radi se o dve poseljačene crkve, na opasnim granicama da u njima nadvlada folklor umesto duhovnosti.
Vladika Vasilije, u prisustvu ministra Dragana Dragojlovića, rekao mi je da našem sveštenstvu vlasti ne brane da vrše svoje pastoralne dužnosti i decu obučavaju veronauci, ali da oni to izbegavaju jer ih mrzi i jer trče za zaradama. Ogrezli su u grabljivosti, a krivicu za svoj nerad bacaju na državu. Sve su to mučni razgovori, koji samo pokazuju u kakav smo duboki ponor pali. Pred Patrijaršijom, posle ručka, čekajući automobile, ruski ambasador Genadij Šikin i ja ćaskamo, kao stari poznanici. Upamtio sam ga kao uzdržanog, skoro zatvorenog čoveka. U poslednje vreme znatno je otvoreniji, češće se smeje. Kažem mu: “Ovo je užas, šta nam radi Amerika”. Odgovorio je bez oklevanja: “Amerikanci su nepošteni, igraju prljavu igru”. Tragično je da tu američku igru svi vide, ona se više i ne može sakriti, a opet, svi se poslušno pokoravaju, niko nema snage da se odupre ovom nasilju. Primer moralne bede zrači iz Ujedinjenih nacija .(15. oktobar 1995).
NA RUČKU u Saveznoj vladi, koji daje predsednik jugoslovenske vlade Kontić u čast mađarskog predsednika Đule Horna. Pravo je čudo kako se ovi ljudi mire sa time da moraju govoriti banalno. Nijedna varnica da blesne. Kontić je inače govorljiv, govori i stvari koje bi mirne duše mogao da prećuti: o našem tranzitu preko Makedonije, o rasprodatim brodovima, o braći Milošević, od kojih je jedan Srbin a drugi Crnogorac. Ipak, jednom je dobro odbrusio mađarskom ministru inostranih poslova, koji je brbljao o uslovima za vraćanje izbeglica u Hrvatsku. Pitao ga je da li bi se on vratio kada bi mu bila uništena imovina, a porodica zaklana. Ministar je pošteno priznao da ne bi.
Umešao sam se sa podacima o 200 srušenih crkava, o 3.000 Srba u Zagrebu, a bilo ih je 120.000, o jednom aktivnom svešteniku u tom gradu, o pet potpuno uništenih vladičanstava. Pitao sam na šta će se vratiti kada je Hrvatska danas etnički čista. Spomenuo sam i muslimanske masakre, za koje je posle izricanja kazne onima koji ih nisu počinili, ustanovljeno da su ih izrežirali sami muslimani, a kazna Srbima ipak ostaje na snazi. Gospoda iz Mađarske na to nisu odgovorila. I njima je jasno ko u svetu vuče konce i ko zapoveda, a ko mora da sluša.
UveČe na televiziji, Vladimir Žirinovski i dr Šešelj šetaju Beogradom, prati ih masa sveta. Kliče se Rusiji, onoj koje više nema. Na preskonferenciji ova dva političara čuju se stare, patriotske fraze. Poslanici Liberalne stranke Žirinovskog u Dumi nemaju moći, kao uostalom ni same odluke Dume, koje u svakom trenutku predsednik Rusije može da dezavuiše. A ovaj obavezno kapitulira pred Amerikancima, već je svima jasno da je potpuno jadan u toj svojoj nemoći. Posle jednog Staljina, Rusijom vlada jedan smešan i malo uračunljiv čovek, ali dovoljan da za Amerikance razara Rusiju. Ljuti se na Kozirjeva, javno ga grdi, a nema snage da ga ukloni. Amerikanci ne daju svog čoveka. Poraz je potpun!
Radikali dovode Žirinovskog, kontroverznog političara koji takođe nema šanse da preobrazi Rusiju. Nažalost, njihovo padanje u adsko ždrelo još nije okončano. Na kraju ih neminovno čeka neka nova revolucija, još krvavija i bolnija. Vraćanje na vrh je dug proces, a mi smo isuviše mali da bismo mogli sebi da dopustimo da te nove dane čekamo i patimo zajedno sa Rusima.(20. oktobar 1995).

SNAGA U MRŽNjI

U tragediji koja je zadesila srpski narod u Hrvatskoj sukobili smo se sa narodom koji je imao čvrsto izgrađen nacionalni program, a formulisao ga je u DžIDž veku Ante Starčević. Taj program glasi: etnički čista Hrvatska, jednoverna, katolička Hrvatska i velika Hrvatska. Taj program pravaša prihvatile su sve hrvatske političke stranke, uključujući i KPH, sa Vladimirom Bakarićem na čelu. On je homogenizovao hrvatski narod, a njegova motorna snaga postala je ogromna mržnja koja hrani sama sebe i koja se neprestano obnavlja. S druge strane stoje razjedinjeni, nesložni Srbi, zbunjeni čvrstinom protivnika, čudeći se što Hrvati imaju podršku čak i bivših srpskih saveznika.

Nastaviće se