Hrvati su 13. avgusta 1995. fanatično poverovali u svoju vojničku moć jer im je uspelo da sruše mit o srpskoj ratničkoj nepobedivosti. Sve se to dogodilo za nekoliko dana, a trajaće vekovima. Sumnja u svu ovu “povijesnu zbilju” kazniće se kao nacionalna izdaja. Brutalnost kojom hrvatski narod ispraća prognane Srbe iz njihove domovine, sveobuhvatnost te slepe mržnje, svedoči o opštoj želji da se “konačno reši” srpsko pitanje. Tuđmanova Hrvatska ispunila je “povijesni” san Hrvata, a već sutra postaviće i nove zahteve za utvrđivanje njenih istorijskih granica. Bez obzira na njihovu imaginarnost, one će živeti i kao san i ideal svih pravih Hrvata. A dotle kolone mitraljiranih i granatiranih Srba vraćaće se na davno napuštena ognjišta.
Preostala šaka jadnika koji su ostali u Hrvatskoj pretopiće se već u prvoj generaciji u dobre Hrvate. I kao svi konvertiti, daće opštoj hrvatskoj mržnji svoj doprinos. Možda će u podsvesti ove mržnje tinjati i očaj što su morali da počine takvu izdaju. Ponoviće se, dakle, sve ono što je već odavno poznato kod naših muslimana. I istorija Hrvata puna je ovakvih primera. To se dešava kao ostatak zbivanja iz srednjeg veka. Sve je povezano sa konstituisanjem moderne nacionalne svesti na Balkanu.
UZALUD me Veninger teši da će ujedinjena Evropa biti sila koja će se odbraniti od američkog pritiska. Evropa je isuviše inficirana svojim nacionalnim problemima i potpuno različitom podelom ekonomske moći. Ne verujem da će moćna Nemačka uopšte dozvoliti da sa njom ravnopravno razgovara i da joj soli pamet Danska, Belgija ili siromašna Mađarska. San o ujedinjenoj Evropi, u kojoj će vladati nacionalni duh zajedništva, oslobođen vlasti sopstvene istorije, zaista je veličanstven, ali je nerealan. Taj san svakodnevno razara nejednaki ekonomski i kulturni razvoj pojedinih naroda Evrope. To su različitosti koje bitno utiču na stvaranje društvene svesti. Velika je zabluda da se one mogu savladati do stepena na kojem više neće predstavljati opasnost. I na primeru našeg naroda dobro vidim kakve su mu rane nanele te razlike, do kojih je moralo doći usled življenja u drugačijim civilizacijskim zonama, od srednjoevropske, mediteranske do starobalkanske. Otuda nije neki problem da se jedno labavo jedinstvo još više olabavi ili sasvim rastoči. Srpski narod još nije ni duhovno, a kamoli politički ujedinjen. Najzad, to jedinstvo sprečava nemanje osmišljenog plana, na osnovu kojeg se ono sprovodi. Nedostatak takvog plana sa posebnom težinom oseća se u postkomunističko vreme u kojem je deformisano svako ozbiljnije nacionalno osećanje.
Srušeni su stari oslonci, a novi su se pokazali kao preslabi za nova, savremena iskušenja koja nam prete čak i silaskom sa istorijske pozornice. Treba samo analizovati sa kakvom je preciznošću novi poredak sistematski potiskivao srpski narod. Sa kakvom se dijaboličnom veštinom taj narod svetu prikazao kao narod koji nije dorastao da živi u civilizacijskim zajednicama, koji je neuklopljiv u međunarodno priznate norme, koji je bio i ostao varvarin i zato predstavlja opasnost koju treba otkloniti. Uspešno su nas odvojili i od nekadašnjih prijatelja, ukoliko smo takve uopšte imali. Kada se jednom stvori negativna slika, lako je dalje ponižavati i vređati srpski narod, koji je u današnjem svetu bez ikakve zaštite.
IZDALI su nas čak i Jevreji sa kojima smo zajedno marširali na gubilište Drugog svetskog rata. I oni su na otvaranje Muzeja holokausta u Vašingtonu pozvali Tuđmana, a isključili nas, nad kojima je izvršen isti genocid kao i nad njima. Ima li većeg dokaza o monstruoznom liku današnjeg sveta, većeg svedočanstva o moralnom padu? Ovakvi postupci jasno osvetljavaju kraj jednog sveta i početak nove ere legalizovanog državnog terora, uortačene mafije i drevne hipokrizije odnegovane u onim organizacijama koje se brinu o spasu naših grešnih duša. Amin! (13. avgust 1995

Gangsteri nastavljaju bombardovanje. Jutros u 6 časova NATO je privremeno suspendovao napade. Čeka se ishod pregovora. Sve se dešava u senci eskadrila koje spremno čekaju u bazama u južnoj Italiji. Kao da vidim te mlade pilote kako u međuvremenu pišu pisma svojim roditeljima i devojkama, kako u grupama lunjaju po italijanskim gradićima izazivajući divljenje kod mlađarije. Vidim ih u provincijskim diskoklubovima kako đuskaju sa lokalnim lepoticama, koje izvode u poslastičarnice i bioskop. A cela ta idila odvija se dok čekaju da im neki kržljavi Vili Klas, koji se jedva izvukao iz svoje korupcionaške afere, naredi da polete i da nastave da ubijaju. Sve je predviđeno u tom đavoljem scenariju, smišljenom u lavirintima Pentagona, a poručenom u ko zna kakvim krugovima u kojima se kroje ljudske sudbine. Ovo apersonalno ubijanje olakšava posao ubicama jer se oni nikada neće sresti sa svojim žrtvama. Neće to učiniti čak ni onako kako su to morali da učine SS dželati u koncentracionim logorima.
Moderne ubice dobile su veliku privilegiju da ne moraju da gledaju u oči onima koje će ubiti. Dečaci će se jednoga dana vratiti kući, gde će ih slaviti kao heroje. Oni će vremenom steći privilegiju da ponosno marširaju na paradama ratnih veterana koje predvode ljupke mažoretkinje. I ko još sme da posumnja da li je dozvoljeno ubijati neprijatelje naše demokratske domovine, one koji drsko prkose našem novom poretku, kojim ćemo prinudno usrećivati sve narode sveta? I tako, našem jadnom narodu je suđeno da se boreći se za svoj goli opstanak suprotstavi tom nabujalom talasu demokratije, koji preti da ga poklopi i potopi. Doista, imaće general Mladić mnogo razloga da sebe smatra velikim vojskovođom, čak većim od Napoleona. Jer, ovoga su nekada porazili samo Prusi, Englezi i Rusi, a njega ceo svet. Čak će i Vili Klas, kao generalni sekretar NATO, imati osećanje nadmoći nad svim tim šareno maskiranim i nakinđurenim generalima, kojima on kao civil može da naređuje. Opiće ga moć još više i slađe nego da diriguje ”Eroiku” na koncertu u Kovent Gardenu, što je oduvek bila njegova potajna želja.

KRIVAC RAZAPET

Evropski intelektualci pokorno ćute i zaboravljaju svoj deo krivice zbog saučesništva u toj krvavoj igri. Ćuti i radnička klasa i sama zasićena sopstvenim mitom u ime kojeg su pale tolike žrtve. Ćute njihovi sindikati, već odavno instrumentalizovani organi vladajućih garnitura. Sve se urotilo da svet otćuti martirijum jednog naroda u srcu Evrope. Da se taj zločin lakše i bezbolno podnese, potrudili su se novinari i komentatori televizijskih stanica kojima je uspelo da Srbe predstave kao najveća čudovišta HH veka, kao sramotu i ruglo savremene civilizacije. A kada to laganje uspe, svi dalji koraci predstavljaće samo rutinu. Važno je da je krivac pronađen i razapet na krst, uz burno odobravanje svih novih vernika televizije i novina. (2.septembar 1995)
Nastaviće se