PONIKAO sa našeg tla, Flavije Valerije Konstantin, kasnije nazvan Veliki (306-337) za života je uspeo sebi da osigura besmrtnost. Imao je presudnu ulogu u istoriji čovečanstva. Politikom i mačem izbacio je iz borbe oko prestola sve svoje suparnike, dao versku slobodu hrišćanima, sagradio Novi Rim - Konstantinopolj i time oblikovao osnovu za razvoj Vizantijskog carstva. Pre njega, Rimsko carstvo je bilo pagansko. Posle njegove vladavine - hrišćansko.
Mada su brojni kasnoantički izvori osvetljavali vladavinu i pisali životopis Konstantina Velikog, mnoge strane njegovog života ostaju skrivene. Posebno su šturi podaci o detinjstvu i ranoj mladosti. Konstantinov anonimni biograf je zabeležio da je rođen 27. februara 272. ili 273. godine u Naisu (Niš), gde je i odrastao. Njegov otac Konstancije Hlor (293-306) u to vreme je, bio rimski oficir visokog ranga. Majku Jelenu pratio je usud skromnog porekla. Ostala je priča da je bila kći vlasnika krčme u Drepanumu u Bitaniji, gde ju je Konstancije i upoznao. Tadašnji zakon nije dozvoljavao venčavanje parova iz različitih društvenih klasa. Živeli su u zabranjenom braku.

Vihor rata

Rastući u vili, za koju se pretpostavlja da je bila na prostoru današnjeg Čergarskog rita, Konstantin je od malih nogu vaspitavan u vojničkom duhu, no nije stekao obrazovanje srazmerno visokom poreklu. Nespretno je oblikovao rečenicu, misli su mu bile zamršene. Slična nezgrapnost i neobuzdana govorljivost otkrivena je i u njegovim govorima. Oblikovale su ga nevolje i iskustvo. Greške nije ponavljao.
Njegov otac je vremenom uznapredovao do mesta pretorijanskog prefekta cara Maksimijana (285-305, 310). Kada je odlučeno da se carski kolegijum proširi na četvoricu vladara, izabran je za jednog od tetraha. Kako je tetrarhija trebalo da predstavlja veliku i složnu porodicu, cezari Konstancije i Galerije (293-311) su postali zetovi avgusta Dioklecijana (284-305) i Maksimijana. Mada ju je voleo, Konstancije je napustio Jelenu i oženio se sa Maksimijanovom usvojenicom Teodorom. Upućen je u Galiju da brani rimsku granicu na Rajni.
Konstantin tada već mladić poslat je na Dioklecijanov dvor. Pretpostavlja se da ga je Dioklecijan smatrao za prestolonaslednika. Vodio ga je na sva putovanja i dozvolio mu da iz blizine uči veštinu vladanja. Kao mlad oficir, učestvovao je uz cezara Galerija u ratu protiv Persijanaca (296-297), gde je pokazao zapovedničke sposobnosti. One će mu kasnije pomoći da se uzdigne iznad svih budućih suparnika.
Kada su posle proglašenja druge tetrarhije (303) Galerije i Konstancije izabrani za avguste, Konstantin, iako je bio viđen za cezara, nije to postao. Njegov, već, bolesni otac dovodi ga na svoj dvor u Trijeru na Rajni. Posle očeve smrti 306. vojska ga je, ne čekajući odluku drugog avgusta, proglasila za naslednika. Purpurnu togu obukao je prvi put u Trijeru. Od tada je mačem i lukavstvom stvarao prostor da postane jedini vladar Imperije. Taj san je ostvario tek posle 18 godina.
U godinama koje su usledile posle Konstantinovog proglašenja za cezara, Imperija je bila u vrtlogu građanskog rata. Brojni legalni i nelegalni avgusti i cezari otimali su se oko carskog trona. Sklapali su i raskidali moguće i nemoguće političke saveze. Hazarderski su išli na sve ili na ništa. Konstantin je čekao - kad je trebalo. Brzo reagovao - kad su okolnosti to tražile. Nekad je širokogrudo praštao, drugi put surovo kažnjavao. Hvatao je duh vremena u kome je bio.
Obnovio je vezu sa Maksimijanom, čijoj porodici (Herkula) je, preko oca, pripadao. Zarad političkih interesa razveo se od prve žene Minervine, sa kojom je imao sina Kaja i oženio sa Maksimijanovom ćerkom Faustom. Kada se njegov tast pokazao kao loš saveznik, platio je to životom. Faustine molbe, Konstantin nije uslišio. Nemili događaj nije uticao na njihov brak. Imali su tri sina - Konstantina, Konstancija, Konstansa i dve ćerke - Konstantinu i Faustu.
Faustin brat Maksencije, uzurpator Rima, proglasio je Konstantina za ubicu i neprijatelja Italije. Naredio je da se unište sve njegove statue. Konstantin se, u isto vreme, odrekao veze sa porodicom “Herkula” i pronašao spoj između njegovog oca i ilirskog cara Klaudija Gotskog, koji je, takođe, poticao sa ovih terena. Okrenuo se kultu Nepobedivog Sola (Apolona). Obračun Konstantina i Maksencija bio je neizbežan.

Krst i mač

U fazi priprema za polazak u Rim (310. g.), Konstantin je posetio Apolonovo svetilište u Granu, u Galiji. San koji je tamo usnio bitno je uticao na budućeg osnivača hrišćanskog carstva. Tumačenje egipatskog proroka Zanona da će voljom Apolona vladati 30 godina (tri venca koja mu je boginja Nika stavila na glavu) Konstantin nikad nije zaboravio, niti je to učinio njegov biograf Eusebije.
Prema Italiji je krenuo sa 40.000 vojnika. Maksencije je imao pod komandom 188.000! Prema predanju, koje je zabeležio Eusebije, na tom putu Konstantinu i njegovoj vojsci ukazao se na nebu svetlosni znak u obliku krsta sa natpisom “Ovim ćeš pobediti”. “Onda mu se u snu javio Isus sa istim znakom, rekavši da ga stavi na ratne zastave. Ujutru je naredio da se na sve ratne zastave stavi Hristov monogram. Stavio ga je i na svoj šlem, a vojnici na štitove. Iako je suparnik bio jači, beležio je pobedu za pobedom.”
Osvojivši severnu Italiju, Konstantin je prokrčio put ka Rimu. Odlučujuća bitka odigrala se 28. oktobra 312. godine kraj Milvijanskog mosta na reci Tibar. Uveren u svoju pobedu i zaveden površnim tumačenjem Sibilskog proročanstva da će na dan osvajanja Rima, 28. oktobra rimski neprijatelj biti poražen, Maksencije je krenuo da se pridruži svojim trupama.
Konstantinova pobeda je bila brza i odlučna. Maksencijevi vojnici su počele da beže, a on je pokušao da pređe most i vrati se u grad. Nije uspeo. Stradao je u reci. Most se pod težinom unezverene gomile ljudi ili, kako hrišćanski hroničari objašnjavaju, “s Božijom pomoći” prepolovio, a Maksincijeva kola su završila u Tibru. Konstantin je trijumfovao u Rimu. Hroničari beleže da su ga Senat i narod sa oduševljenjem dočekali. Hrišćanstvo je odnelo prvu pobedu! O tome svedoči krst, simbol pobede, u desnoj ruci Konstantinove statue podignute posle trijumfa u Rimu. Eusebije svedoči da je na njoj bio natpis: “Zahvaljujući ovom spasonosnom znaku (krstu), koji je pravi dokaz vrednosti, sačuvah i oslobodih grad od tiranskog jarma. Takođe, uspostavih slobodu Rimskom Senatu i narodu, i povratih im pređašnji ugled i sjaj.”
(Nastaviće se)