CVIJIĆEV saradnik Atanasije Pejatović (pseudonim Petar Mrkonjić) u svom radu „Srednje Polimlje i Potarje“, govoreći o jednom ogranku nikšićkog plemena, navodi i legendu o njihovom pretku:
„Po njihovu kazivanju vode poreklo od nekakvog Nikše, koji je bio sluga u manastiru Morača kod Stevana Dečanskog (misli se na Stevana, sina župana Vukana, koji je zidao manastir Moraču), zajedno sa još dvojicom, Tomićem i drugom, čije ime nije sačuvano. Jednog dana pozove kralj Stevan žene ove trojice slugu, pa im reče da svaka pre spavanja stavi muževljeve obojke pod glavu, pa sutra da mu pričaju šta su te noći usnile.
Sutradan mu Tomićeva žena ispriča kako je snila da mete manastir, a kralj joj proreče da će to svi u njenom koljenu raditi, pa vele da je zaista tako i danas. Žena onog drugog ispriča kako je snila da mesi pogaču za manastir, pa joj kralj reče da će svi njeni to raditi. Najzad dođe red na ženu Nikšinu. Ona se zastide, ali je kralj opomenu da počne da priča i onda kaza da joj je muž izdro utrobicu i razneo po svetu na sve strane. Kralj joj proreče da će joj se rod razroditi i po celom svetu razići.
Od roda Nikšinog, Vojinovići vele da i oni vode poreklo. Najpre su stanovala tri brata na brdu Mljetičku kod Nikšića, pa se jedan od njih krene ka Ravnoj Rijeci kod Bijelog Polja, drugi brat ode južno Kotoru, gde se pokatoliči i od njega su kotorski Vojinovići. Treći brat osta na ognjištu, pa se docnije od njegova roda jedni odvojiše i odseliše preko Tare u Premćane i u Višnjicu do Podgore. U Višnjici ih više nema, jer su 1876. svi izginuli od Turaka, a imanja im opustela“.
Profesor Radoje Uskoković dao je pregled svega što je sabrano u svom radu „Iseljeni Nikšići“. Tu je i varijanta o plemenskom pretku Nikši, zabeležena od hrabrog kaluđera manastira dreničkog Deviča Teofana Đokovića (ubili ga Arbanasi 1915):
„Nikša, vele, bio sluga kod cara Iroda kad su se radi slave „dijelili sveci“. Nikša uzme slaviti Lučindan, docnije sazida sebi dvorac i oženi se ćerkom Irodovom, koja prve noći usni da je Irod rasporio i creva joj rasturio po celom svetu. Car joj san protumači da će joj se porod rasturiti po svetu, unuci joj postati vladari, a Nikša carovati „dvjesta godina“. Irod tada zakune sve Lučince da se među sobom ne uzimaju“.
Iseljavanje Nikšića iz Župe i Nikšićkog polja počelo je od početka 17. veka, posle neuspelih buna protiv Turaka. Nastavljeno je i kasnije u vreme velikih seoba i austrijsko-turskih ratova, kad je nikšićki kraj teško postradao. Doseljavanje mnogih muslimanskih porodica još više je pojačalo iseljavanje, a sukob je od Nikšićkog polja stvorio strašno razbojište, kako beleži Cvijić. Čitava bratstva nikšićka tada se sele na jug po Hercegovini, Dalmaciji, u jugozapadne krajeve Srbije, odakle prelaze u Srem i Hrvatsku.
UskokoviĆ nabraja krupne istorijske ličnosti u Srbiji 19. veka od nikšićkog plemena. Tu su šabački vladika Hadži-Melentije Nikšić (poginuo 1816) i Karađorđev vojvoda pop Filip (poginuo 1820). Od Nikšića je slavni užički vladika Janja, koji je obnovio Žiču. Zabeleženi su kneževski namesnik Milivoj Blaznavac, pa zadužbinar Miša Anastasijević.
U Šumadijskom ustanku su od Nikšića učestvovali: Hadži Ruvim, Karađorđev vojvoda Petar Moler, prota Zarija, preci Jovana Skerlića, nasledni kneževi Grbovići i dve vladarke kneginja Ljubica od Vukomanovića i kraljica Draga od Lunjevica.
Kod Nikšića, ostalih u Hercegovini, čulo se da je među iseljenima u Rusiju bilo sedam đenerala, toliko su bili ugledni.
(Nastaviće se)