MAGIJA Pariza i Milenina mladalačka iskustva su je neprekidno privlačili i ona je 1932. godine ponovo u Parizu. Prva samostalna pariska izložba u galeriji "Jeune Europe" je bila prekretnica u njenom umetničkom razvoju i afirmaciji. Izložila je dvadeset tri ulja i tempere na kojima su predstavljeni polomljeni antički stubovi, anđeli, biste žive i mrtve, lepeze, velovi, začarane lepotice, autoportreti, glave grčkih bogova i heroja. Bilo je i tonova i likovne fantazije prepune renesansnih reminiscencija.
Cvet i sam vrh umetničkog i svetlosnog Pariza svedoči, očaran, o Mileni i njenim umetničkim ostvarenjima. De Kiriko u njoj prepoznaje pravac mekog metafizičkog slikarstva. Žan Kasu joj piše predgovor za katalog, Andre Lot savetuje da ostavi portrete za kasnije, a da što više koristi svoju fantaziju. Sam Pol Valeri, prema svedočenju majke Danijele, priznaje: "Milena, vi bolje slikate, nego što ja pišem".
Potom slede grupne izložbe u istoj galeriji gde izlaže sa Zadkinom, De Kirikom i drugim poznatim slikarima i skulptorima.
Pariski damari života, avantura srca, duše i uma, sve je to i izazivalo, ali i pogodovalo mladoj i usplamteloj Mileni. To je vreme Šagala, Braka, Pikasa, Matisa, Dalika. Otuda nije ni čudno ni neobično da "slikar blagih snova i nemira se preksinoć rodio", kako je to označio Miodrag B. Protić.
Svojim poreklom, obrazovanjem, jezicima koje je govorila, osećajući umetnički puls evropske umetnosti koji je pulsirao Parizom, Rimom, Londonom, noseći i kroteći u sebi nerv umetnika lutalice, zaneta Španijom, Mediteranom i naslućenom renesansom, Milena Pavlović Barili se razapinjala i delila. Rim je privlačio očevim poreklom i njegovim velikim ugledom koji je imao u umetničkim krugovima, a Pariz svojom nestašnom strašću i neprekidnim pozivom na avanturu životnu i duhovnu.
U oktobru 1932. godine Milena u Rimu priređuje svoju samostalnu izložbu, koja je postala događaj sa veoma velikim publicitetom. Ta njena prva izložba u Rimu u "Galleria di Roma", u prisustvu predstavnika aristokratskih i mondenskih krugova, bila je u znaku nastavka i potvrđivanja onih osobina koje su strukturom i tipom bile obelodanjene na izložbi u Parizu, za koju se smatra da je bila prekretnica u njenom slikarstvu i predstavljanju javnosti.
Među onima koji su prisustvovali otvaranju izložbe bio je i Gutuzo, koji je napisao: "Ko ceni i voli talenat i dušu Bruna Barilija, ne može da ne pristupi s naklonošću slikarstvu ove njegove ćerke." On je nju video "tako sanjarsku i bezazlenu".
Nažalost, Milenino izlaganje na izložbi sa "Ladom" 1932. godine u Beogradu bio je i njen rastanak sa našom sredinom. Pomešana osećanja, od uvrede zbog odbijanja vlasti u Štipu, Velesu, Tetovu, pa čak i u rodnom Požarevcu da je zaposle i strasne želje za samopotvrđivanjem umetničke ličnosti, kao da su je prinudile da počne stranstvovanje. Četiri naredne godine traju njeni odlasci iz Požarevca i vraćanje u Srbiju. Iz zavičaja će nositi svoju mitologiju, pamtiće romantiku privincijskih tišina i samoća, fasade i balkone građanskih i trgovačkih kuća prvih požarevačkih bogatijih žitelja. Nadasve pamtiće svoju rodnu kuću, baštu i nebo nad njom. Otuda i ona čežnjiva slika koju ona nosi iz detinjstva i mladosti da nebo nigde nije tako lepo kao iznad bašte njenog detinjstva.
(Nastaviće se)