U VREME kada se Milenina umetnička figura nazirala još neodređena i u obrisima, ona se usmerava ka Minhenu i tamošnjoj Akademiji Franca fon Štuka, koji je, uprkos povoljnom sudu o njenim radovima, preporučuje Hebermanu. Naravno da Milena nije ni slutila da je ta akademija “postala reakcionarna tvrđava”, jer je snaga akademizma već bila ugašena. Međutim, ono što je od zanatskog iskustva bilo dragoceno, ono što je stekla u Umetničkoj školi u Mihnenu, tek je mogla da usavrši.
Milenine slike iz tog perioda 1926-1928. odlikuje modernizovani akademizam koji mora da se menja i prilagođava. Portreti, i uvek pretežno portreti, sadrže samosvojnost koja se izražavala u prekoračenju granica akademskog ukusa. “Vidljive su, i tri Milenine stalne osobine: trodimenzionalnost prostora, figuralnost i pokret”, ističe Miodrag B. Protić.
Bez obzira na sve pohvale i naklonosti minhenskih profesora Milena će uočiti njihovu ispraznost i tanku stvarnu vezu sa umetnošću. “Shvatila je”, kaže Miodrag B. Protić, “da se neke tajne umetničkog zanata mogu i moraju naučiti, ali da se ne može naučiti sam stvaralački čin, sopstvena umetnička ličnost, jedno osećanje i shvatanje sveta - talenat.”
Negujući i održavajući dobre odnose sa Francem fon Štukom, do njegove smrti, Milena ipak nije mogla da zaboravi ono što joj je ostalo u lošem sećanju: “Patnja koju u meni izaziva slikarstvo”, reći će ona kasnije u jednom intervjuu 1937. godine, “neopisiva je... Prvi veliki napor koji sam morala učiniti da... zaista intimno osetim svoju umetnost bio je napor da se oslobodim konvencionalnih formi koje su mi nametnule godine akademskih studija u Nemačkoj u jednom gluvom i reakcionarnom ambijentu.” Bio je to gest i izjava samosvojne umetničke ličnosti koja je svojim delom rušila barijere akademizma i podražavanja i uspostavljala novu slikarsku poetiku. To je dolikovalo Mileni Pavlović Barili, ne samo kao prevazilaženje jedne stare škole, već kao konstituisanje sistema novih likovnih vrednosti.
Milenino osporavanje i čak negacija starih i prevaziđenih akademskih pravila nije bio mladalački hir ni puka proklamacija radi sopstvene promocije. Ona je sve to i osporila i negirala svojim umetničkim delom i nalaženjem sopstvenih ubedljivijih umetničkih ostvarenja i rezultata. To nije bila puka novina, već autentični izraz njenog talenta. A to je ono što se ne uči ni u jednoj školi, no se ponosi sopstvenim bićem i genima.
Sredinom 1928. napušta Minhen i Akademiju i sa majkom odlazi u Pariz. Obilazi Luvr gde je privlači francusko slikarstvo druge polovine 19. veka, posebno impresionizam u kojem prepoznaje neke izazove kojima neće odoleti.
Sa devetnaest godina, na pragu zrelosti, ali i mladalačkog zanosa, Milena kao da se koleba u kom pravcu će se njen umetnički posao i poziv dalje odvijati. Zastaje i vraća se u Požarevac. U njoj kao da se rodila namera i želja da svoju umetnost razastre i u rodnom Požarevcu, kojem se često i u mislima i u stvarnosti vraćala. Traži zaposlenje, ali biva odbijena. I to ne samo u Požarevcu, već i u Štipu, Tetovu. A Milena je posao profesora slikanja i lepog pisanja tražila kao šansu za još jednu svoju kreaciju na uvođenju mladih u tajne slikarske umetnosti.
(Nastaviće se)