U DAVNA, lako zaboravljena vremena, ukraj reke Resave življaše nekakav vilenjak sa magičnom sviralom. Njome je izvijao divot melodije čudesnih posledica. Ko god bi tu muziku čuo, padao bi u beskonačan san. Mogao se probuditi samo ako bi ko zasvirao u naopako okrenut onaj isti muzički instrument. Buđenje je, međutim, za sobom ostavljalo nesnosnu čežnju za bogougodnom i nedokučivom pesmom.
Vilenjak je sviralu koristio kao oružje ubojito. Uspavljivao je alase koji su ribarili u blizini njegovog stana, pa su, mrtvim snom ophrvani, padali s čunjeva u reku i davili se.
Za zlog vilenjaka ribari su znali, i samo u nuždi, za dugih i gladnih godina, u te vode plovili. Prazan stomak i krčanje creva naterali su naočitog mladog alasa da večeri jedne tamo pođe, a luda sreća učinila da mu mreža bude puna, da vilenjak spi i da mu se u ulovu nađe čarobna ribica koja će ponuditi da mu želju ispuni u razmenu za slobodu. Momak onda ne zaiska ni srebro ni zlato, ni junačko oružje, već da se nekako dokopa prelepe kćeri oholog bogataša. Ribica ga je, međutim, posavetovala i naučila kako da ukrade vilenjakovu sviralu.
Zaljubljeni ribar je poslušao, i pažljivo, onako kako mu je kazano, uspeo da se dohvati magijskog instrumenta. Prvo je, dakle, uspavao vilenjaka, a onda i straže oko dvora svoje dragane. Množinu dana tako uživaše u ljubavi sa njom. Po potrebi je njen dom uspavljivao i budio.
Kada se vilenjakovo zaspalo telo sasušilo, i „tice ga stale kljucati“, otac devojčin je shvatio šta se dešava, pa je u očinskoj, ljubavi prevelikoj, hoteći da miljenicu zaštiti i razdvoji od prostog ribara, uradio šta je znao i umeo. Naredio je slugama da iskopaju novo rečno korito kojim će Resavu skrenuti s puta za Dunav i uliti u Moravu. Želeo je da tako spreči mladića da čamcem njegovom imanju prilazi.
Uviđajući nemogućnost opstanka ljubavi bez roditeljskog blagoslova, silno zaljubljena devojka je iskušala veru svoga suđenika. Kad se uverila da je ona isto toliko tvrda i žarka, uzela mu je onu sviralu. Kratko je zasvirala misleći na sebe i dragana, i bacila je u duboki vir.
Sutradan ih je u snu, zagrljene, otac njen pronašao i uzalud budio.
Resava već beše promenila tok.

VEDRE OČI VESELICE
VESELA Veselica je vila koja lepotom nadvisuje sve devojke. I stasom i glasom prosto sija prijatnošću, radošću i zadovoljstvom. Sva je nekako nežna i prozračna. Čini se da je svima bliska i na dohvatu ruke. Sreća se oko nje kruni i rasipa. Na sve strane uživanje, pesma, šala i smeh.
Posebno su joj divne i čarobne oči. Vedre su i žive, vazda nasmejane i pune čežnje. Bistre i brze, žustre i nemirne. Mame i obećavaju. Svakome koga pogledaju ranu u srcu naprave. Dok je živ mora ih sanjati i za njima tugovati.
Nije bolje prošao ni junak koga je zamilovala, iste rane su i na njegovom srcu ostale. Kad je shvatio koliko ga voli, ipak ju je upitao: „Šta bi dala, bjela vilo, /Da si mene prije znala?“
Vila se šeretski nasmejala i odgovorila mudro, kako Veselici priliči: „Ja bih dala vezen jastuk /Na jastuku ime tvoje. /Ime tvoje, ime moje /Da se dvoje razgovara.“

DVOTOMNU knjigu ”Trava od devet mrakova” (Leksikon o vilama) , na 700 strana u luksuznom povezu, čija je puna cena 2.700 dinara, čitaoci ”Novosti” mogu da dobiju sa 40 odsto popusta. Narudžbine kod izdavača Konteks, 14000 Valjevo, Pantićeva 124/1, ili telefonom 014/290-980, 063/325-287.
(Nastaviće se)