Najistureniji šanac nalazio se na brdu Čegar, nedaleko od sela Kamenice, severoistočno - do Niša i to najvažnije strateško mesto pripalo je Stevanu Sinđeliću i njemu vernim Resavcima. Pošto je shvatio da odugovlačenjem napada na Niš ustanici gube u vremenu i vojnom primućstvu, Sinćelić je naredio da se vanredno utvrdi čegarska visoravan. Njegov šanac je kopan 29 dana i za razliku od ostalih, raspoređenih između Kamenice, Gornjeg i Donjeg Matejevca, bio je najveći i najistureniji srpski položaj.
Pošto je šanac na Čegru bio najbliži Nišu, Turci su se njega i najviše plašili, te su čestim napadima nameravali da zaplaše Sinđelićeve Resavce, ali u tome nisu uspevali.
Onda su Turci, pripovedao je Stojan Anastasijević, pokušali da podmite Sinđelića lubenicom žutih dukata, a ako napusti položaj na Čegru dobiće još tovar dukata. Pod uslovom da se živ preda Turcima - postaće paša! Srpskog vojvodu nije zasenilo tursko bogatstvo niti, pak, privilegovani položaj. Novac je vratio Turcima i poslao im tikvu punu olova, sa porukom „da će im poslati još sto olovnih tovara ako napuste Niš i odu odakle su i došli“...
Na utvrđenju na Čegru čak i s proleća 1878. godine, po svedočenju Jovana Miškovića, generalštabnog potpukovnika i načelnika Operativnog odeljenja Vrhovne komande srpske vojske, mogli su jasno da se uoče tragovi od grudobrana, i ako su seljaci prekopali ceo Čegar, zbog sađenja vinograda. Utvrđenje je bilo postavljeno na najvišem delu brda, i imalo je oblik pravougaonika. Front je bio okrenut prema Viniku, odakle su ustanici očekivali glavni napad turske armade. Duže strane (zapadna i istočna) imale su po 250-380, a kraće strane (severna i južna) po 50-60 koraka dužine.
Utvrđenje je bilo „dobro položeno prema zemljištu“.
„U početku u ovom čegarskom utvrđenju bila je posada iz raznih nahija, ali na zahtev vojvode Sinđelića, koji bejaše komandant u njemu, da ova mešavina prestane, izvede Dobrnjac svoje ljude i sem Resavaca budu uvedeni vojnici ražanjske i aleksinačke nahije. Prema ovome cela posada mogla je biti oko 2.000 ljudi“ - ističe Milovan Ristić u delu „Istorija grada Niša“ publikovanom 1937. godine prilikom obeležavanja 60. godišnjice oslobođenja Niša od Turaka.

OD MAJKE SINĐELIJE
Stevan Sinđelić je rođen 1770. od majke Sinđelije i oca Radovana u selu Vojska, srez resavski, nahija ćuprijska. Selo se nekada zvalo Šatorje i u njemu su obavljani egzerciri i vojska Stefana Lazarevića organizovala je zasede kako bi pratila Turke koji su prolazili kroz bagrdanski klanac. Kada mu je relativno mlad umro otac, majka prelazi u selo Grabovac, gde se udaje za Radoja. U novoj sredini meštani su ga prozvali Stevan Sinđelić, po imenu majke.
U početku, Stevan je bio momak kod resavskog obor-kneza Petra iz Gložana, koga su dahije pogubile 1804. godine. Ubrzo preuzima ulogu vođe među Resavcima i priključuju se srpskim ustanicima. Prvo borbeno krštenje imao je na Jasenjaru. Posle boja na Ivankovcu, junački glas o Sinđeliću daleko se pročuo. Za ispoljenu hrabrost u boju, Karađorđe ga je proglasio srpskim, tj. resavskim vojvodom.
(Nastaviće se)