KAD je 1934. izašao iz kaznione, Broza je u Kumrovcu srela prijateljica njegove majke, Tereza Štefan.
- Joža, Joža, šta će ti ta robija? Što si lud, što se mlataraš po zatvorima? Vidi kakav si blijed i suv?
- Tereza, šta ti razumiješ? Ti ne znaš šta je politika. Ja to neću napustiti dok je meni na ramenima glave.
Već u leto te godine izdejstvovao je da ga komunističko rukovodstvo Hrvatske i Slavonije pošalje u sedište CK KPJ u Beču, da pokuša popraviti poremećene odnose i poljuljano povernje između vođa hrvatskih i jugoslovenskih komunista. Misija je uspešno okončana, a njegov opis susreta sa liderom KPJ Josipom Čižinskim, poznatijim u partijskim krugovima po pseudonimu Milan Gorkić, mogao bi već na početku njegove karijere da otkrije i crtu Jožine samoljubivosti:
- Gorkić i ostali članovi CK pali su na mene kao pčele na med. Htjeli su što više da izvuku i doznaju šta se u zemlji radi, kakvo je stanje u partijskoj organizaciji.

Budući prvi

JOŽI se posrećilo, pa njegov uzlet samo nekoliko dana posle ovog razgovora dobija snažno ubrzanje. Prvo postaje član najužeg rukovodstva jugoslovenskih komunista, Politbiroa, pa tek onda član CK iz čijeg se sastava biraju članovi Politbiroa. Samom sebi odmah daje konspirativno ime Tito, da bi tri meseca kasnije svim pokrajinskim komitetima KPJ i Saveza komunističke omladine Jugoslavije, SKOJ-a, napisao direktive o formiranju vojnih jedinica za oružanu pobunu u zemlji. On predlaže, a vrh KPJ usvaja, da jugoslovenski komunisti u pripremi revolucije ne treba da izbegavaju saradnju ni sa najreakcionarnijim nacional-šovinisitičkim organizacijama.
Na prvoj visokoj partijskoj funkciji ne skrašava se ni pola godine. Ni toliko vremena mu nije bilo potrebno da ostvari san svakog ondašnjeg komuniste, da prvi put u životu vidi Moskvu.
Odluku da mu tu želju ispuni krajem te 1934. doneo je generalni sekretar CK KPJ Milan Gorkić. Njegova početna ideja bila je da Tito u Moskvi nadoknadi ono što je propustio u zatvoru, da popravi svoje oskudno političko obrazovanje, ali i da nekoliko meseci radi u svetskoj prokomunističkoj sindikalnoj centrali Profinterni. Nije imao ništa protiv ni da Tito u ime KPJ bude referent u Komunističkoj internacionali, Kominterni, a konačnu odluku prepustio je predstavniku KPJ u Kominterni Vladimiru Ćopiću:
- Ako Tito bude referent, onda uredi da se ljudi k njemu ljudski odnose - zahteva Gorkić od Ćopića. - Reci to zvanično Valiji (visokom funkcioneru Kominterne Henriku Valeckom, čije je pravo ime i prezime bilo Maksimilijan Horvic) i drugima da je to radnik koji je 6 godina proveo na robiji, da on možda u početku neće biti rutiniran onako kao neki izvježbani intelektualci. Ali on poznaje partiju, on predstavlja najbolji dio našeg radničkog aktiva i poslije nekog vremena, 6-8 mjeseci, mi ga uzimamo za rukovodeći rad u CK.
I još jedan blagonaklon gest prema Titu:
- Prema tome - upozorava Gorkić - k njemu se niko ne smije odnositi kao k nekom sitnom činovniku, nego kao partijcu koji će u doglednoj budućnosti biti jedan od stvarnih i, nadamo se, dobrih rukovodilaca naše partije. Reci to zvanično Valiji i njegovom šefu.
Birane Gorkićeve reči nisu bile samo preporuka nego i svojevrsna garancija za Tita, jer je Valija bio član jednog od najvažnijih organa Kominterne, njenog strašnog suda, Kontrolne komisije, bez čije podrške nijedan komunista nije mogao ni zamisliti, a kamoli napraviti bilo kakvu partijsku karijeru.
Ćopić nije čekao Gorkićevu preporuku, već je još mesec dana ranije funkcionerima Kominterne skrenuo pažnju na Tita:
- On je jedan od vodećih radnika KPJ. Nekoliko meseci rada u SSSR-u bezuslovno bi imali ogroman značaj za druga Tita.

Enigma Špiner

TAKO je dobar glas o Titu stigao do Moskve i pre nego što je on februara 1935. stupio na tlo „prve domovine radnika“. Putovao je vozom preko Poljske, sa austrijskim pasošem na ime Josifa Gofmahera, verujući, kako je govorio, da u SSSR-u „vladaju ljubav, drugarstvo i iskrenost“, a u njoj su „ostvareni i svi ideali za koje smo se borili“.
Čim je 21. februara 1935. došao u Moskvu, Kominterna ga je smestila u svoj hotel „Luks“, u ulici Maksima Gorkog, u kome su stanovali njeni saradnici iz raznih zemalja sveta.
Još se nije čestito ni smestio, Tito je počeo intenzivno da sarađuje sa dvojicom specijalnih saradnika Kadrovskog odeljenja Kominterne. Iznenađenje je utoliko veće što je taj kadrovski inkubator još od Staljinovog dolaska na vlast bio pod neposrednom kontrolom sovjetske tajne policije GPU, a potom NKVD-a, Narodnog komesarijata za unutrašnje poslove.
Prva stranica te najmisterioznije faze Titovog života otvorena je 4. marta 1935, kada se on u Moskvi sreo s dvojicom „kadrovika“ Kominterne. Identitet jednog od njih, koji se krio iza pseudonima Jakubovič, ni do danas nije dešifrovan, a ime drugoga, koji se maskirao iza izmišljenog prezimena Špiner, pred kraj života otkrio je sam Tito. Marta 1977, na jednom skupu u Kumrovcu, otvoreno je rekao da se iza tog izmišljenog prezimena skrivao bugarski komunista Ivan Karaivanov, koji je u Moskvi, prema Titovom priznanju, sedeo na dve stolice:
- Osim toga što je bio NKVD-ovac, radio je i u aparatu Kominterne.

VIŠE VERZIJA
I NJEGOV najglasovitiji pseudonim Tito, prate velike dileme. Ponajviše zbog toga što nikad nije do kraja razjašnjeno ni njegovo poreklo ni značenje.
Najstariji politički dokument ispod koga se on potpisao kao Tito datira s početka avgusta 1934, ali, slučajno ili namerno, on je iznosio različite verzije o tome kad je počeo da koristi ovo izmišljeno ime. Adamiču je 1949. rekao je da je „ime Tito uzeo 1937. godine“, tri godine kasnije, 1952, u „Lajfu“ je ponovio da je „ime Tito počeo upotrebljavati 1937. godine“, da bi već naredne godine cela priča o njegovom najpoznatijem nadimku dobila nova tumačenja.
U jugoslovenskom izdanju priloga za njegovu biografiju, Tito će svojeručno napisati da je „ime Tito uzeo 1935. godine“, a u toj istoj knjizi, koju je on odobrio pre njenog štampanja, Dedijer će reći da je „ime Tito Josip Broz uzeo 1934. godine“, a da „on (Tito) veli da ga je uzeo tek 1936. godine“!
(Nastaviće se)