Detalje iz života Josipa Broza Tita, dosada nepoznate, prenosimo iz knjige “Tito, tajna veka” Pere Simića, štampane u izdanju Kompanije “Novosti” i “Službenog glasnika”. Knjiga se može kupiti na kioscima štampe u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori.


U VEĆINI njegovih dokumenata upisano je da mu je pravo ime i prezime Josip Broz, ali postoji i mnoštvo onih u kojima piše drukčije. Pravi problem je što je mnoga od njih popunjavao on sam.
U nižoj seljačkoj i šegrtskoj školi, u koju se potom upisao, jeste Josip Broz, ali ubrzo se ne zove tako. U otpusnoj listi jedne češke fabrike, u kojoj je radio pre Prvog svetskog rata, stoji da mu je ime Jozef, a ne Josip.
Prema jednom dokumentu sovjetskih boljševičkih vlasti, izdatom u Omsku 1920, ime mu nije ni Josip ni Jozef, već Josif. Tu mu je i prezime drukčije: nije Broz, nego Brozović.
Iste godine Komanda grada Zagreba izdaje mu objavu za kretanje po novostvorenoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, u kojoj piše da mu je ime Josef Broz.
Petnaest godina kasnije, 1935, u onoj moskovskoj autobiografiji svojeručno beleži da mu je ime Josif, ali više se ne preziva Brozović, već Broz.
Dve godine kasnije, 1937, ispostavilo se da njegovo ime nije ni Josip, ni Jozef, ni Josef, ni Josif, a i da se više ne preziva ni Broz, ni Brozović. Prema policijskom dosijeu Ministarstva unutrašnjih poslova u Beogradu, on je Ivan Bros, koji se "kreće pod konspirativnim imenom Tito".

Fama o Brozu

I U većem delu Drugog svetskog rata njegovo ime i prezime biće tajna i za domaću i za svetsku javnost, čak i za borce njegove vojske i članove i čelnike njegove partije. Oficijelno glasilo njegove partije, list Borba, tek će decembra 1942. prvi put objaviti njegov rukom stilizovani portret, bez navođenja bilo kakvog imena i prezimena. Osloviće ga samo rečima: "drug Tito", pa tako njegove pristalice ni te, ali ni naredne, 1943, neće znati ko je zapravo "drug Tito", da li Josip Broz, Jozef Broz, Josif Broz, Josef Broz, Josif Brozović ili Ivan Bros.
Sledeće, 1944, dobiće i sedmo ime. Američki Hrvati i Slovenci će ga u pismu povereniku Titove privremene vlade za spoljne poslove, Josipu Smodlaki, imenovati kao "Josipa Brozovića Tita". Počasni predsednik ove izbegličke organizacije bio je Titov lični prijatelj, Amerikanac slovenačkog porekla Luj Adamič, a celokupno članstvo Brozovi(ćevi) zemljaci, Hrvati i Slovenci.
Nema dokaza da su mu ova različita oslovljavanja smetala. Naprotiv, sva je prilika da su mu godila, jer su širila famu o njemu i među njegovim simpatizerima i među oponentima. Zbog toga se njegov glavni ratni protivnik, vođa prosrpskog monarhističko-nacionalističkog pokreta Dragoljub Mihailović, i početkom 1943, žalio članovima jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu da "o Titu ništa ne znamo, šta je i otkud je on".
Licitiranja su trajala decenijama: jedni su se kleli da se radi o Poljaku jevrejskog porekla, drugi da je Rus, treći ruski Nemac. Neki su bili sigurni da je Mađar, neki da je Čeh. Jedni su bili spremni da stave ruku u vatru da je čist Jevrejin, drugi da je punokrvni Italijan rođen u Trentu, kako je maja 1980. pisao italijanski nedeljnik Đente.

"Kurir" otkrio

JOŠ maštovitiji je, pred njegovu smrt, bio bečki Kurir, koji je 28. i 29. februara i 1. marta 1980. lansirao vest da je vođa Jugoslavije Austrijanac po imenu Franc Broz, da je rođen u Beču, da mu je majka stvarno bila Marija, ali da mu je otac nepoznat. Ova intrigantna vest bila je potkrepljena i nekim izvodom iz matične knjige, a iz istih krajeva je stigla i druga, još senzacionalnija tvrdnja: da je bio vanbračno dete služavke Marije i bečkog Jevrejina Samuela Majera, kod koga je ona radila.
Posle njegove smrti, nagađanjima o Titovom identitetu priključio se i jedan njegov činovnik, generalni sekretar predsednika SFRJ Mirko Milutinović. On je 1990. u jednom beogradskom listu razglasio priču kako je Tito "u posebnim pregradama" svoje "kožne aktn-tašne" od svih znatiželjnika pomno "čuvao fotokopiju dnevnog izveštaja austrougarskog Ministarstva rata iz jeseni 1915, u kome se nalazio spisak poginulih i nestalih austrougarskih boraca u vreme Galicijske bitke". Milutinović je tvrdio da se na tom spisku našlo i ime "Broz (Franja) Josip", ali uopšte nije objasnio kad i kako je uspeo da otvori tu "aktn-tašnu" i da zaviri u taj spisak. A i da je to rekao, ova priča bi bila pod senkom činjenice da su Galicijsku bitku u leto i jesen 1915, punih pet meseci, vodile nemačke, a ne austrougarske trupe.
Bilo kako bilo, on se u istoriju upisao kao Tito, i praktično sve što je postigao učinio je kao Tito, a da li je Josip, Josif, Josef ili Jozef, Franc ili Ivan, Bros, Broz ili Brozović, ili da li je postojao još neki "Broz (Franja) Josip", za istoriju nije nevažno, ali nije ni presudno. Ona ga, u svakom slučaju, pamti i (pre)poznaje kao Tita.


SVI DATUMI ROĐENjA
ROĐEN je petog, šestog ili 12. marta, ili prvog, 7. ili 25. maja 1892. Ili 10. juna te iste godine, ili 6. februara, 6. marta, 7. ili 25. maja 1893. Ili nekog nepoznatog dana i meseca 1890, ili nepoznatog dana i meseca 1893, nepoznatog dana i meseca 1894, ili 25. januara neke nepoznate godine.
Imao je najmanje petnaest datuma rođenja.
Većinu njih on je lično saopštavao ili svojeručno upisivao u svoja dokumenta.
Za istoriju je ostao samo još jedan dokument o datumu Titovog rođenja, knjiga rođenih matičnog ureda u Tuhelju, napravljena na osnovu prepisa crkvenih knjiga Tuheljske župe, ali se ispostavilo da je ona još nepouzdanija od "Stanja duša". Istina, i u njoj piše da je Josip Broz rođen 7. maja 1892, ali senku na ovaj dokument baca činjenica da je u njemu naknadno menjano ime jednog brata Josipa Broza, pa čak i podaci o tome koliko su dece imali njegovi roditelji. Recimo, Dragutin je ovde prekršten u Dragana, a Franjo i Marija Broz su, prema ovom dokumentu, imali petoro dece manje nego što je zapisano u "Stanju duša" Tuheljske župe.
(Nastaviće se)