Detalje iz života Josipa Broza Tita, dosada nepoznate, prenosimo iz knjige “Tito, tajna reka” Pere Simića, štampana u izdanju Kompanije “Novosti” i “Službenog glasnika”. Knjiga se može kupiti na kioscima štampe u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori.

VIŠE od 35 godina Jugoslavija je bila opčinjena njime, njime se ponosila, njemu radovala, u njega se klela, po njemu prepoznavala vreme, njegovim očima gledala u srećniju budućnost. Njegovi spomenici bili su podignuti u svakom delu zemlje, njegovo ime nosile su najbolje jugoslovenske fabrike i škole, najuzornije vojne kasarne, najviši vrhovi planina, centralne ulice i trgovi svih jugoslovenskih gradova. Po jedan grad u svim jugo-republikama i pokrajinama nosio je njegovo ime, ostali su im zavideli. Tome se možda ne treba ni čuditi, jer je Titov kult stvaran još od kraja 1943, kada ga je njegov provizorni ratni parlament izabrao za predsednika privremene jugoslovenske vlade, koju niko nije priznavao sem nje same. Organizacija tog skupa, održanog u BiH gradiću Jajcu, bila je dovedena do perfekcije: - Tito je bio tako pozdravljen kako nigde još nikada nije niko nikoga pozdravio. Meni su popucali dlanovi, tako i svim ostalim - svedočio je jedan od učesnika premijerne inauguracije Titovog mita. Desetine generacija jugoslovenskih građana od malih nogu sistematski su ubeđivane da on "uliva snagu klonulim, vedri sumorne, uspokojava zabrinute, jača slabe, diže poklekle, stvara heroje, od nepismenih prosvećene, od neukih svesne". Da je on "naš jedini putokaz". I da će svako ko za njim pođe tamo gde je naumio "stići u dan pre dana kada je pošao"! I srce Brozu DEO te magije svojevremeno je ozračio i autora ove knjige. Kulminacija se odigrala oktobra 1972. godine, na Titovom višednevnom sastanku sa političkim rukovodstvom Srbije, kojem je prisustvovao i pisac ovih redova. U prostranoj dvorani Palate federacije na Novom Beogradu sedelo je osamdesetak ljudi. Za diskusiju sam se, kao i većina prisutnih, javio prvog dana razgovora, odmah posle Titovog uvodnog slova, ali danima, sve dok nisam dobio reč, gotovo ništa nisam ni video ni čuo izuzev njegove glave. Kad god bih pogledao u Titovom pravcu, njegova bista bi se u mojoj uobrazilji širila tolikom brzinom da je za tili čas ispunjavala ceo moj vidokrug i okupirala sva moja čula! Tek kada sam četvrtog dana ovog političkog maratona progovorio, njegov lik se vratio na svoju prirodnu veličinu. Omađijao je čak i stotine hiljada onih Jugoslovena koji za vreme njegove vladavine nisu uspeli da nađu posao u svojoj zemlji, već su svoju sreću pod suncem morali da traže na kraju sveta. A kad su se skrasili daleko od Tita i Jugoslavije, mnogi od njih su i dalje videli Boga u njemu, a neki i više od toga. Voleli su ga više od sebe. Kad je Tito početkom 1980. teško oboleo, jedan od njih, Živojin Pavlović Mićo, iz predaleke Australije, javio se lekarskom timu jugoslovenskog predsednika u Ljubljani. Molio je da Titu presade njegove bubrege, a dozvolio je da mu u grudi ugrade i njegovo srce, samo "da drug Tito ozdravi". Na Mićinu žalost, molba nije uslišena, jer su lekari ustanovili da je presađivanje bubrega u tom času bilo neizvodljivo. Ni svet nije bio ravnodušan. Amerikanci su ga nazivali "dominantnom figurom svetske scene", Afrikanci "patrijarhom nesvrstanih", Englezi "simbolom dvadesetog veka", a nemački kancelar Vili Brant smatrao je Tita "darom sudbine". Komplimente je istovremeno i naizmenično dobijao i od svih sovjetskih i od svih američkih predsednika, gotovo od svih evropskih vođa i državnika sa svih kontinenata. Od levičara i desničara, kraljeva i careva, arapskih šeika i afričkih poglavica, do najvećih zvezda svetskog džet-seta. Očarao Čerčila JEDINI je komunista koji je uspeo da očara i jednog od najvećih svetskih konzervativaca, engleskog premijera Vinstona Čerčila, koji ga je biranim rečima preporučivao ne samo američkom predsedniku Franklinu Ruzveltu, već i sovjetskom diktatoru Josifu Visarionoviču Staljinu, pod čijim je šinjelom Tito i stvoren. Kad mu je Čerčil jednom prilikom rekao: "Tito je jedan od mojih najboljih prijatelja", Kremljanin mu je šeretski uzvratio: "Ne znam ga, ali ako vi kažete, znači mora biti dobar. Potrudiću se da ga upoznam!" Samo u retkim prilikama čula su se i drugačija mišljenja. Kad je bivši nemački kancelar Konrad Adenauer zamolio svog naslednika Vilija Branta da mu kaže šta stvarno misli o Titu, nastao je tajac. Brant je pokušao da formuliše neki iznijansirani odgovor, a Adenauer ga je prekinuo: - Ostavite se toga, želim vam reći šta ja mislim: to je jedan sasvim običan razbojnik! Ogromna većina mislila je drugačije, pa su Tita decenijama slavili i divili mu se i oni koji o Jugoslaviji ništa nisu znali. Ni šta predstavlja - reku, planinu ili državu - ni gde se tačno nalazi: u srednjoj ili istočnoj Evropi, ili, možda negde u Aziji. ARISTOKRATSKI MANIRI ZAVRŠIO je samo nižu seljačku i dva razreda šegrtske škole. Po obrazovanju je bio pomoćni mehaničar, a ceo svet ga pamti po čitavoj kolekciji najprestižnijih aristokratskih manira, koji obično nisu omiljeni među njegovim profesionalnim kolegama. Bio je velemajstor u mačevanju, izuzetno je vešto dresirao i jahao divlje i plemenite konje, veoma korektno svirao na klaviru, izvanredno igrao valcer, kadril, polonezu i druge plesne igre odabranog društva. Njegov znak raspoznavanja bile su i mondenske rukavice od najfinije kože koje nikad nisu nosili ljudi njegovog obrazovanja, a njemu su stajale kao da se s njima rodio. ZLATNI SAT ZLATNI sat posedovao je još 1926, kada je u hrvatskom primorskom mestu Kraljevici ostao bez posla, a skupoceni ni brilijantski prsten sa dijamantima golubije boje, nosio je još od 1938. godine, kada je bio samo jedan od više moskovskih kandidata za generalnog sekretara CK KPJ, koja je tada imala jedva 2.000 više gladnih nego sitih članova. I povrh svega, “raspadala se i cijepala”. (Nastaviće se)