Uloga Velike Britanije u procesu stvaranja jugoslovenske države može se uporediti sa engleskom poslovicom “Sva se jaja ne smeju stavljati u jednu korpu”. Iako je, naime, zvanična politika engleske vlade do pred sam kraj Prvog svetskog rata bila usmerena ka tome da se sačuva Austrougarska, što je isključivalo mogućnost rađanja nove državne tvorevine na Balkanu u kojoj bi zajednički živeli Srbi, Hrvati i Slovenci - London istovremeno nije sprečavao aktivnost nekih nezvaničnih krugova koji su se zalagali za stvaranje Jugoslavije.
Među malobrojnim zagovornicima “jugoslovenske ideje” u Velikoj Britaniji, vidnu ulogu su igrale dve ličnosti - Vilijam Siton-Votson i Vikem Stid. Siton-Votson (1879-1951) bio je ugledni engleski istoričar, koji je dobro poznavao prilike na Balkanu, dok je Stid (1871-1956) uživao ugled jednog od najboljih britanskih novinara, koji je jedno vreme bio urednik spoljnopolitičke rubrike a kasnije i glavni i odgovorni urednik uticajnog lista “Tajms”. Mada su Stid i Siton-Votson bili nezvanične i nevladine ličnosti, oni su u duhu engleske tradicije, branili interese svoje zemlje, bez obzira na to što se nisu uvek slagali sa politikom svoje vlade. A interesi Velike Britanije na Balkanu bili su decenijama usmereni ka tome da se spreči uticaj Rusije na pravoslavne narode koji su tu živeli i da se ovoj velikoj zemlji onemogući izlazak na “toplo more”. Prema mišljenju mnogih engleskih političara i javnih radnika, Srbija je bila produžena ruka Rusije na Balkanu i zato su veoma često bili podozrivi prema njoj.
I Siton-Votson je delio ovo mišljenje, pa je u svojoj knjizi pod naslovom “Jugoslovensko pitanje u Habzburškoj monarhiji”, koja je izdata 1913. godine i koja je izazvala veliku uzbunu u srpskoj javnosti, tvrdio da bi u rešavanju jugoslovenskog pitanja “trijumf srpske ideje značio trijumf istočne nad zapadnom kulturom i bio bi fatalan udarac progresu i modernom razvoju.” U strahu da Srbija ne postane odskočna daska za rusku dominaciju u jugoistočnoj Evropi, Votson se sve više počeo okretati prema Hrvatskoj, podržavajući stavove i ideje hrvatskih političara u Jugoslovenskom odboru u Londonu.

Trijumf Istoka

NAŠ ugledni istoričar i akademik Milorad Ekmečić kaže da je Siton-Votson “podržavao više Hrvate nego Srbe, verujući da su oni više okrenuti Zapadu.” Engleski autor Artur Mej ide čak i dalje i tvrdi da je Votson “radio za nezavisnu Hrvatsku”. Najobuhvatniju ocenu ovoga engleskog istoričara dao je Ekmečić, ocenjujući da “osnova Votsonovih ideja leži u zagovaranju zajedničke jugoslovenske države u kojoj će katolički Zapad vremenom preuzeti vođstvo.”
U vezi sa delovanjem Siton-Votsona na engleskoj političkoj sceni, treba istaći da je njegov uticaj na zvanične vladine krugove u Londonu na početku rata bio neznatan, ali da je ojačao posle promene stava engleske vlade u pogledu budućnosti Austrougarske, posle rata. Odlučivši se za komadanje Habzburške monarhije što je omogućavalo stvaranje nove jugoslovenske države, londonski zvanični krugovi su počeli sve više uvažavati mišljenje Sitona-Votsona, kao stručnjaka za balkansko pitanje. Na zahtev Forin ofisa, on je izradio jedan memorandum u kojem je izneo svoje poglede na mogućnost nastanka zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Protiveći se stvaranju Velike Srbije, koja bi uključivala Bosnu i Hercegovinu i imala izlaz na more, Votson je uveravao Englesko ministarstvo inostranih poslova da “jugoslovensko pitanje ne bi trebalo rešavati parcijalno, proširivanjem Srbije na Bosnu i Hercegovinu i dajući joj izlazak na more, nego celovito “stvaranjem jedne jugoslovenske države u skladu sa načelima narodnosti”.
U svom memorandumu je detaljno obrazložio zašto je protiv očuvanja i proširenja Srbije a za stvaranje jugoslovenske zajednice, jer bi po njegovom mišljenju “civilizovaniji Hrvati i Slovenci ubrzo preuzeli vođstvo u političkom i kulturnom životu nove države od hrabrih, ali primitivnih srpskih sunarodnika”, što bi po njegovom uverenju bilo u interesu Zapada. Da bi se sprečio navodni srpski hegemonizam, Votson je predlagao da prestonica buduće države bude u Sarajevu, kao geografskom središtu, ili da se permanentno seli iz jednog nacionalnog centra u drugi, tako da bi povremeno mogla biti u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Engleski istoričar Kenet Kalder tvrdi da je ovaj Votsonov dokument bio dobro prihvaćen u Forin ofisu i da je načelnik ratnog odeljenja ovog ministarstva Harold Nikolson “preporučio” da ga britanska vlada uzme u obzir kada se na “konferenciji mira” bude odlučivalo o Habzburškoj monarhiji.

Agresivni stid

ŠTO se tiče Vikema Stida, druge engleske ličnosti koja je zagovarala stvaranje Jugoslavije “u okviru engleskih državnih interesa”, treba istaći da je njegovo političko ponašanje bilo veoma agresivno, tako da se nekim srpskim zvaničnicima činilo da ovaj uticajni novinar “sledi englesku imperijalnu i kolonijalnu politiku”. On se, na primer, nije ustručavao da od predsednika srpske vlade Nikole Pašića traži “zvanično objašnjenje” zašto je Ljubomir Mihajlović, srpski poslanik u Vašingtonu, inače veliki pobornik “jugoslovenstva”, penzionisan i zašto namerava da to isto učini i sa poslanikom u Londonu, Jovanom Jovanovićem Pižonom.
Prema tvrđenju češke istoričarke Milade Paulove ovako Stidovo ponašanje je uvredilo Pašića pa je oštro odgovorio da je penzionisanje srpskih diplomata u njegovoj isključivoj nadležnosti i da će to svoje pravo demonstrirati i prilikom penzionisanja Jovanovića. Hrvatski istoričar Dragovan Šepić smatra da je “takvo Pašićevo držanje otežalo njegov položaj. Ostavljao je dojam kao da nije spreman slušati savjete Saveznika i da ne vodi računa o potrebi usklađivanja politike srpske vlade s gledištima Saveznika.” Šepić očigledno zanemaruje činjenicu da je Stidovo ponašanje Pašić mogao da protumači kao “akt mešanja u unutrašnje stvari Srbije”, što je u stvari i bilo. Ovaj engleski novinar se, verovatno sa znanjem britanske vlade, mešao i u neka druga osetljiva politička pitanja. On je, na primer, od italijanskog premijera Vitoria Orlanda, kod koga su mu, kao uredniku “Tajmsa” vrata bila uvek otvorena, tražio da “prizna Narodno vijeće iz Zagreba kako bi se ojačao položaj Hrvatske prema Srbiji”.
Mnogi domaći i strani istoričari su davali veliki značaj ulozi Vilijama Siton-Votsona i Vikema Stida u stvaranju Jugoslavije, što je u osnovi tačno, ali su izbegavali da kažu da su se oni zalagali za jugoslovensko ujedinjenje po meri engleskih interesa, prema kojima je u novoj zajednici trebalo dati prednost “zapadnim katoličkim Hrvatima” u odnosu na “istočne pravoslavne Srbe”.
(Nastaviće se)