KAD je porazio trnovsku Bugarsku, sultan Bajazit je posumnjao da ga i ostali vazali, poput cara Šišmana, varaju sa mađarskim kraljem Žigmundom i drugim neprijateljima. Zato ih je pozvao u zimu 1393. godine u Ser i tu su se sa mladim knezom Stefanom Lazarevićem prvi put sreli vizantijski car Manojlo, kralj Marko Mrnjavčević, Konstantin Dejanović i drugi.
Bajazit je nastupao ljutito i nabusito prema vazalima. Zapretio je da će ih sve pobiti ukoliko budu šurovali sa njegovim neprijateljima i usput tražio plaćanje danka unapred i najavljivao teške odmazde u slučaju neispunjavanja vojnih obaveza. Vazale je to zabrinulo, jer je pretila opasnost ne samo za njihove glave već i za čitavi narod.
Kad je mađarski kralj Žigmund sa velikom vojskom pomogao vojvodi Mirču da vrati vlast u Vlaškoj, odlučio je da pređe Dunav i u Bugarskoj napadne Turke. Bajazit je to saznao i pokrenuo vojsku iz Jedrena, a uz sultana su bili njegovi vazali knez Stefan Lazarević, kralj Marko Mrnjavčević i Konstantin Dejanović.
Velika vojska je prešla Dunav i u šumama kod Rovina u Vlaškoj desio se veliki boj 17. maja 1395. godine. Hrišćanska vojska je odnela pobedu, a na turskoj strani poginuli su kralj Marko i Konstantin Dejanović i mnogi srpski vojnici.

Boj sa Mađarima

Sultan Bajazit i knez Stefan uspeli su sa preostalom vojskom da se prebace u Bugarsku. Srećom po njih, kralj Žigmund nije mogao da ih progoni, jer su mu na dan bitke javili da mu je umrla žena, preko koje je došao na vlast, pa je sa vojskom hitno morao u Budim da bi sačuvao vlast.
Kneginja Milica je za to vreme napustila manastir i prešla u knežev dvor u Kruševcu, odakle je upravljala Srbijom sve dok se Stefan nije vratio. Radosnu vest da je knez preživeo bitku na Rovinama, kneginji je poslala sultanija Olivera, odmah po prelasku vojske u Bugarsku.
Takvo angažovanje kneginje Milice ponovilo se još dva puta, kada je Stefan takođe morao da ide u pomoć Bajazitu - 1396. u boju kod Nikopolja u Bugarskoj, opet protiv mađarskog kralja Žigmunda i 1402. u boju kod Angore u Maloj Aziji, između Turaka i tatarske vojske, koju je predvodio kan Tamerlan. Knez se istakao u oba ova boja.
Odnosi sultana Bajazita i kneza Stefana bili su dobri od prvog viđenja u Jedrenu 1390. godine, kad mu je predao sestru Oliveru, do odlaska u boj kod Angore. Kao nekim čudom, neprijatelj Srbije i ubica kneza Lazara, postao je zaštitnik kneževe dece i njihove zemlje. Branio je Srbiju od Mađara, zaobilazio je kad je njegova vojska odlazila u Bosnu, Mađarsku i Vlašku, sprečio progon srpske pravoslavne crkve i omogućio proširenje granica države kneza Stefana.
Sigurno je ovakvom Bajazitovom stavu doprinela sultanija Olivera. Mnogi turski hroničari navode da je ona bila sultanova miljenica. Hteo je da je sluša i nazivao je “carskom kćeri”, a njena reč je često u poslednjem trenutku zaustavljala plahovitog Bajazita i sprečavala njegove surove postupke. Hroničari navode da je toliko bio privržen Oliveri da je nikad nije terao da pređe u islam.
Olivera je svakako pomogla da sultan bude tolerantan prema njenim zetovima Vuku Brankoviću i Đurđu Balšiću, a posebno je pomogla bratu Stefanu, koji je kod Bajazita zaslužio blag i postojan tretman prema vazalskoj Srbiji.

Iskreni vazal

I knez Stefan bio je veoma iskren prema Bajazitu, oprezan u svim prilikama kad je mogao da izazove sultanov gnev. Iako su mu teško padali pohodi Turaka prema hrišćanskim državama, on je radi spasa srpstva žrtvovao sebe i živote mnogih svojih vojnika. Stefanov odnos prema Turcima pokazuje da je on još odmalena bio svestan snage neprijatelja, kome sa svojom malenom vojskom nije mogao da se odupre, sve dok se ne ukaže prilika za oslobađanje od vazalskog odnosa. Tako je posle Angorske bitke, koristeći slabosti turskog carstva, odbacio vazalstvo i priklonio se zapadnim hrišćanskim državama.
Do krize je došlo posle neuspešnog turskog pohoda u Bosni, pošto je Stefan optužen da je omeo operaciju u dosluhu sa Bosancima i Mađarima. Za to su bile zaslužne vojvode Novak Belocrkvić i Nikola Zojić, koji su, rušenjem Stefana, hteli da zavladaju Srbijom.
Obavešten od sestre Olivere o ovoj optužbi i o ozbiljnoj sumnji sultana Bajazita, knez Stefan je razumeo da mu preti ozbiljna opasnost i odmah je poslao majku Milicu, tada monahinju Jevgeniju i monahinju Jefimiju da razuvere sultana.
One su u Jedrenu uspele da razuvere Bajazita, a onda je kod sultana došao i knez Stefan. Odbacio je optužbe o ometanju turske vojske u Bosni, ali je iskreno izneo da je u jednom trenutku razmišljao o saradnji sa Mađarima, dok nije shvatio da je za njega i Srbiju bolje da ostanu uz Turke.
Bajazit ga je pažljivo saslušao, u potpunosti ga razumeo i pokazao da mu veruje. Tada je između njih uspostavljeno još veće poverenje i saradnja.

SVETA PETKA
JEFIMIJAZA vreme boravka u Jedrenima 1398. godine, kneginja Milica je uspela da izmoli od Bajazita dozvolu za prenos moštiju svete Petke iz Vidina u srpsku zemlju.
Slovo o prenosu moštiju napisao je 1404. ili 1405. godine Gligorije Camblak, ukazujući da je prenos moštiju bio zalog spasenja srpske zemlje, čega je bila svesna i kneginja Milica.
Mošti su ostale među Srbima u Beogradu sve do 9. septembra 1521. godine, kada su Srbi iseljeni u Carigrad. Tada su, po odobrenju Turaka, poneli ono što su mogli, pa i svoje svetinje - mošti svete Petke, carice Teofane i nešto ikona. Oni su se naselili u okolini Carigrada, gde su sagradili i crkvu posvećenu svetoj Bogorodici, koja je izgorela 1955. godine.
(Nastaviće se)