KNEGINJA Milica je u teškoj situaciji morala da smisli i “rezervni plan”, u slučaju da Bajazit ne prihvati vazalni odnos Srbije i krene s vojskom da je porobi. Zato je uputila pismo dubrovačkoj vladi sa molbom da je sa decom i pokretnom imovinom prihvati i zaštiti, ako bude prinuđena da napusti Srbiju. To su Dubrovčani bez ikakve dvojbe prihvatili.
Sultan Bajazit je dugo bio uzdržan, ostavivši Srbiju jedno vreme na miru, jer je bio zauzet gušenjem pobune u Maloj Aziji i osvajanjem emirata, koji su se bili odmetnuli od njega. To je bio glavni razlog njegovog brzog povratka iz Srbije posle Kosovskog boja.

Upad Mađara

Najpre se oglasio mađarski kralj Žigmund. Prijatelj zeta kneginje Milice Vuka Brankovića, pre Kosovskog boja je postigao sporazum sa Srbijom o miru na granicama i za to je primio nadoknadu u srebru, pa ipak je iskoristio srpsku katastrofu da pripoji svojoj državi severne delove Srbije.
Tako je Žigmund na čelu velike vojske, samo tri meseca od Kosovskog boja, upao u Srbiju i krenuo da nadire kroz Mačvu i Šumadiju, pleneći od naroda stoku i sve što je vredelo. Pred brojnijim Mađarima, morali su da se povlače malobrojni srpski granični odredi, koji su samo na pogodnim terenima pružali jači otpor.
Radič Postupović i preživele srpske vojvode sakupili su svu raspoloživu vojsku i pružili odlučan otpor kod tvrđave Bela stena, na severnim padinama Suvobora i Maljena, Ostrvici i Rudniku. Međutim, Mađari su ih zaobišli, provalili u Gružu i tamo zauzeli tvrđave Borač i Čestin.
Kad su naišli na žešći otpor, razvučeni na širokom frontu, sa neobezbeđenom pozadinom, Mađari su se zadovoljili osvojenim i tu zastali. Pošto Radič Postupović nije uspeo da angažuje značajnije snage, Mađari su zadržali osvojene teritorije.
Kad se turski car Bajazit do kraja 1389. učvrstio na vlasti, Srbiju nije napadao, ali je tražio ustupke za postizanje mira. Njegovi izaslanici su krajem te godine došli u Srbiju i postavili teške uslove. Nemajući drugog izlaza, pritisnuta Mađarima sa severa, kneginja Milica i vlastela su morali da prihvate sve uslove.
Srbija je primila na sebe vazalne obaveze prema Turcima. Priznala je vrhovnu vlast sultana Bajazita, obećala plaćanje danka, davanje pomoćne vojske u slučaju potrebe, uz obavezu da Miličina najmlađa ćerka Olivera pređe u Bajazitov harem. Pored toga, Srbija je pristala da u Golubac i neke druge pogranične gradove i palanke, uđe turska vojska da bi kontrolisala kretanje Mađara. Zauzvrat, Turci su obećali Srbima pomoć da isteraju Mađare.
Srpska vojska je, uz pomoć Turaka, posle teških borbi uspela da istera Mađare iz svih krajeva i nastao je makar prividan mir u kome je država mogla da se posveti privrednom razvoju, koji je bio znatno poremećen.
Početkom 1390. godine došlo je do prvog susreta sultana Bajazita i Stefana Lazarevića, koji je tada, zajedno sa bratom Vukom, odveo sestru Oliveru u Bajazitov harem. On je Stefana sa srpskim poslanstvom veoma ljubazno primio, pa će se njihovi odnosi razvijati veoma dobro. Stefan je pokazao iskrenost i postojanost, a Bajazit se kasnije javljao čak i u ulozi zaštitnika Srbije.
Prvi rezultat se desio već te godine, kad je Bajazit pomogao Srbima da suzbiju novi upad Mađara, čija je vojska bila prodrla čak do Kruševca i da pojača neke svoje garnizone, koji su bili ključni za zaštitu od Mađara.
Tragajući za telom kneza Lazara, kneginja Milica je preko svojih ljudi doznala da se nalazi balsamovano u crkvi Vaznesenja u Prištini. Nije poznato ko je i kako sa bojnog polja izneo telo i predao ga kaluđerima da ga balsamuju i čuvaju.

Prenos moštiju

Postoji mogućnost da su vojnici turskog vazala Konstantina Dejanovića, koji je bio naklonjen knezu Lazaru, izmolili dozvolu od Bajazita. Druga mogućnost je da su kaluđeri i narod narednog dana po Kosovskoj bici pretražili bojište, našli i izneli kneževo telo, pošto je Bajazit već ujutro 29. juna pokrenuo svoju vojsku sa Kosova, bojeći se nereda u državi zbog smaknuća brata Jakuba.
Pošto je sultan dao dozvolu u zimu 1392. godine, kneginja Milica je sa crkvom i velmožama organizovala prenos moštiju po najvećoj hladnoći u februaru te godine. Povorci koja je krenula iz Prištine, priključili su se Vuk Branković i njegova žena Mara. U susret povorci, na izlazu iz Ibarske klisure, izašla je kneginja Milica sa decom, dvorskim plemićima, vojvodama i crkvenim starešinama, prateći kneževe mošti do Ravanice. Tu se opelom visokih crkvenih dostojanstvenika završila ova tužna svečanost.

VUK BRANKOVIĆ
VUK Branković se časno borio na Kosovu, a kasnije je neopravdano bio optužen za izdaju. Posle Kosovskog boja zalagao se za nastavak borbe protiv Turaka i da se pridruže Mađarima. U tom cilju je pritiskao i kneginju Milicu, ali mu se ona suprotstavila, saglasno dogovoru sa svojim doglavnicima. To je verovatno uticalo na kralja Žigmunda da brzo ostvari raniju nameru o upadu u severnu Srbiju.
Suočen sa velikom upornošću kneginje Milice, Vuk je više nije pritiskao da se okrene Mađarima, već joj je čak pružao podršku, iako je po nekim izvorima smatrao da bi on trebalo da nasledi preostalu Lazarevu državu.
(Nastaviće se)