SPREMAJUĆI se za boj na Kosovu u koji će odvesti skoro svu raspoloživu vojsku i vojne starešine, knez Lazar je razmišljao kome da ostavi upravljanje Srbijom dok on bude u ratu. Izbor je pao na čelnika Radiča Postupovića i svoju suprugu kneginju Milicu, koja je imala puno autoriteta u narodu i srpskim vlastima. To je bio najbolji izbor, jer je sin naslednik Stefan Lazarević bio maloletan, a u zemlji je morao da ostane neko od sposobnih vojnih starešina, jer je Srbiji stalno pretila opasnost sa severa, od nevernih Mađara, koji su iskazivali velike pretenzije na srpske zemlje, pogotovo na Mačvu, Šumadiju i Braničevo.
Radič Postupović je je bio priznati vojskovođa, koji se istakao u borbama sa Mađarima još iz doba careva Dušana i Uroša, a zatim i u bici sa Turcima na Pločniku. On je dugo bio komandant tvrđava u Boraču i Kozniku, a pred Kosovski boj je bio i čelnik kneza Lazara.
Njihov zadatak je uglavnom bio da obezbede red i mir u zemlji, da stalno osmatraju severne delove prema Mađarima i da obezbede dotur hrane srpskoj vojsci koja je otišla prema Kosovu. Stoga su razaslata obaveštenja i naređenja organima vlasti u zemlji, komandantima tvrđava i preostalim vojnim komandantima na punktovima isturenim prema Mađarskoj.

Crni barjaci

Radi obavljanja ovih poslova, Radič Postupović je napustio tvrđavu Koznik, gde je do tada bilo glavno komandno mesto Lazareve vojske i preselio se u Kruševac. Tu je zajedno sa kneginjom Milicom preuzeo sve potrebne mere kako bi ispunio postavljene zadatke, posebno radi prikupljanja i slanja dopunskih količina hrane za vojsku, koja je otišla prema Kosovu, ali i praćenjem stanja i obezbeđivanjem granica prema Mađarima.
Sa knezom Lazarom su održavali svakodnevne veze preko odabranih konjanika.
Bio je potreban veliki napor da tovari sa hranom, jedni za drugim, redovno kreću uz Rasinu, pa dalje Jankovom klisurom, Toplicom i Kosovom, kao i da se pojačaju vojni punktovi prema Mađarima, slanjem dobrovoljaca, po pravilu vrlo mladih i starijih ljudi.
Kada su dobili vest od kneza Lazara da će se odsudni boj sa Turcima odigrati na Kosovu, verovatno na Vidovdan 28. juna (15. juna po starom kalendaru), organizovali su veliko bogosluženje u crkvi Lazarici u Kruševcu. Na Kosovu je već bila okupljena sva raspoloživa srpska vojska - vojska koju je iz Kruševca odveo knez Lazar, vojska Vuka Brankovića i kralja Tvrtka, koju je predvodio Vlatko Vujović - ukupno oko 15.000 ljudi. Tu je bio i stari srpski patrijarh Jefrem.
Na vest o tragediji na Kosovu, teška mora je pritisla Srbiju. Srpski narod je izgubio voljenog kneza i sa njim cvet svojih vojskovođa i vojnika. Kuknjava zbog tragičnog ishoda i gubitka očeva, dece, muževa, braće, odjekivala je na sve strane. Brojni crni barjaci vijorili su se po srpskim gradovima i selima. Bilo je sela u koja se niko nije vratio sa Kosova, što je bio slučaj i sa Velućem u Gruži, koje od tada ima ime Crnuća. U mnogima od njih je izginula većina ljudi sposobnih za rad.
Jad i beda su zavladali Srbijom, a pogotovo na Kosovu i drugim južnim delovima zemlje. Sela na Kosovu do kojih je bila stigla turska vojska, bila su opustošena, narod je ostao bez igde ičega i u strahu se razbežao.
Strepelo se da će Bajazit sa svojom vojskom svakog dana upasti u južnu Srbiju, a Mađari sa severa, pa se nije imalo kud. Srbija je bila opkoljena neprijateljima sa svih strana neprijateljima, a nije se imala čime braniti, jer je ostala bez vojske, nova nije mogla da se skupi, a pomoć nije mogla da se očekuje ni sa jedne strane.

Ostala uz narod

U takvoj situaciji, najteže je bilo kneginji Milici. Pored lične tragedije, bila je odgovorna za srpski narod, za dalju sudbinu Srbije i za svoju decu, koja su maloletna ostala bez oca. Stefan je imao 13. godina, Vuk je bio još mlađi, a Olivera je bila u 14. godini.
Kneginja Milica nije bila sigurna šta je najbolje da uradi i nastojala je da čuje što više mišljenja u svom najužem krugu. Javile su se dileme, da li da napusti zemlju, zajedno sa svojom decom ili da ostane i podeli sudbinu svog naroda.
Odlučila je da po svaku cenu ostane u Srbiji i o daljim potezima konsultovala je preživele vojne starešine, plemiće i vrhovno srpsko sveštenstvo (patrijarha Jefremija i igumane srpskih manastira. Na većanju ovih zvaničnika, utvrđeno je da je za opstanak jedini izlaz da kneginja Milica ostane u zemlji sa svojom porodicom i da ponudi sultanu Bajazitu da stupi kod njega u vazalni odnos, kao što su ranije učinili Vizantija i neki srpski feudalci.
Pošto je ovo prihvaćeno i sa time se saglasila i kneginja, ona je obavestila prisutne da je ovlastila čelnika Radiča Postupovića da komanduje preostalom srpskom vojskom i izdala mu naredbu da je obnovi, da popuni tvrđave i obezbedi zaštitu srpskih granica.
Ona je takođe objavila da će ostaviti na svojim radnim mestima sve državne činovnike i sudije i pozvati sve baštenike i pronijare da i dalje obavljaju svoje delatnosti. Prisutne je pozvala da je u svemu ovome podrže i pomognu da se sačuva jedinstvo i dalje funkcionisanje Lazareve države, što su oni i prihvatili.

TRGOVINA
MNOGE porodice sa Kosova su krenule prema Jadranskom moru i nemajući čime da hrane svoju decu, prodavali su ih kao roblje na trgu Drijeva na ušću Neretve ili u Dubrovniku.
U srednjem veku, na Jadranskom primorju je bila razvijena trgovina robljem, a naročito u Dubrovniku. Dubrovčani su odatle preprodavali slovensko roblje u Italiju i druge zemlje. Tek na inicijativu despota Stefana, Dubrovčani su 1416. godine zabranili ovu trgovinu.
(Nastaviće se)