OLIVERA je bila najmlađa kćerka kneza Lazara i kneginje Milice. Rođena je verovatno 1376. godine i još kao dete, po zahtevu turskog sultana Bajazita i po dogovoru kneginje Milice, srpskog patrijarha i višeg sveštenstva i plemstva, odvedena je u Bajazitov harem, 1390. ili 1391. godine.
Turski istoričar Ašik Paša Zade za nju priča da je bila veoma lepa i postala je prva sultanova miljenica. Takođe je zapisao da je Olivera bila veoma raspusna, odana piću, pa su pod njenim uticajem na dvoru počele da se priređuju pijanke u kojima je učestvovao i Bajazit, iako Kuran zabranjuje piće.
Bila je veoma uticajna kod sultana Bajazita i uspela je da doprinese Srbiji i njenom rodu. Tako sultan Bajazit, koji ju je ostavio u hrišćanstvu, pod njenim uticajem nije vršio preveliki pritisak na Srpsku pravoslavnu crkvu. Pomagao je Srbima da isteraju Mađare, a Olivera je zaštitila brata Stefana kada je, zbog optužbi da sarađuje sa Mađarima, pao u nemilost Bajazitovu. Pomogla je i zetu Đurđu Stracimiroviću, koji je takođe pao u nemilost zato što nije izvršavao vazalne obaveze.

Svi u ropstvu

U boju kod Angore 28. jula 1402. godine, tatarski han Timurlenk potukao je Bajazita i zarobio ga sa celim haremom. Među zarobljenicima je bila i Olivera. Timurlenk je znao da je ona Bajazitova miljenica, pa je dovodio u svoj šator, gde ga je služila u prisustvu Bajazita, kome je to veoma teško palo. Neki izvori kažu da je posle toga Bajazit izvršio samoubistvo!
Kada se vratio iz ovog boja, Stefan Lazarević je u Carigradu doznao da mu je sestra pala u zarobljeništvo kod tatarskog kana. Pošto ju je mnogo voleo, pozajmio je puno novca od očevih prijatelja i uputio Turčina Ajdina, koji je bio u njegovoj službi, tatarskom kanu da otkupi Oliveru.
Po nekim izvorima, tatarski kan je pristao na ovaj otkup, možda i zato što je u boju kod Angore zapazio veoma hrabro držanje Stefana i njegovih oklopnika, što je izuzetno cenio.
Turčin Ajdin je Oliveru doveo do Carigrada, odakle je ona kasnije stigla u Bar, gde se zadržala kod sestre Jele Stracimirović i potom nastavila put u Srbiju.
U Beograd je stigla kada je despot Stefan već preselio prestonicu. U Beogradu se zatekla i 19. jula 1427. godine kada joj je umro brat Stefan. Istoričari su zabeležili da je mnogo žalila brata Stefana i tu je primala saučešća.

Put uz garanciju

Kada je despot Đurađ Branković, po ugovoru u Tati, vratio Mađarima Beograd, ona je otišla u Dubrovnik, po garantnom pismu koje je dobila 16. decembra 1427. godine.
Posle odlaska u Dubrovnik, o njenom boravku nema nikakvih signala, sve do 11. marta 1439. godine kada je od Dubrovčana tražila brod da se iz Stona prebaci u Dubrovnik, gde se kasnije nastanila.
Po dubrovačkim dokumentima, poslednji put se pominje 1443. godine od kada joj se gubi svaki trag.
Koliko je poznato, Olivera se posle Bajazitove smrti nije više udavala, niti je za sobom ostavila poroda.
Iz iznetih podataka može da se vidi da sinovi kneza Lazara i kneginje Milice, Stefan i Vuk nisu ostavili porod iza sebe. Po Tronoškom rodoslovu, Stefan Lazarević je u mladosti pao sa konja i tom prilikom se teško povredio, tako da nije mogao da ima decu.
Knez Lazar i kneginja Milica udavali su svoje kćeri za uticajne srpske i strane ličnosti, preko kojih bi mogli da steknu podršku za predstojeći odsudni boj sa Turcima, a najviše poroda ostavila je Mara Branković. Njeni potomci su preko Đurđa Brankovića u Srpskoj despotovini u Sremu nastavili život srednjovekovne države još niz godina. Među njenim potomcima nalazimo čak i francuske kraljeve, austrijske Habzburge, poljske kraljeve i vojvode i mnoge druge.

KĆERKA TEODORA
ČETVRTA kćerka kneza Lazara i kneginje Milice zvala se Teodora. Po mnogim saznanjima, 1378. godine udala se za Nikolu Garu, koji se po srpskim izvorima zvao Nikola Gara Mlađi ili Nikola Gorjanski.
Nikola je bio najpre mačvanski, a zatim hrvatsko-dalmatinski ban i mađarski palatin. On je predvodio hiljadu mađarskih konjanika, poslatih u pomoć knezu Lazaru u borbi protiv Nikole Altomanovića i po svoj prilici je posredovao za ovu pomoć kod mađarskog kralja.
O Teodorinom životu ne zna se ništa. Bila je živa 1395. godine. Verovatno je umrla pre 1405. godine, kada se Nikola Gara oženio po drugi put, Anom Celjskom, svastikom mađarskog kralja Sigismunda.
(Nastaviće se)