MARA, najstarija ćerka kneza Lazara i kneginje Milice, udala se za Vuka Brankovića, gospodara Drenice, Prištine, Vučitrna i Trepče, a do 1390. godine dobili su tri sina - Grgura, Đurđa i Lazara.
Vuk Branković je bio značajan oslonac svom tastu knezu Lazaru u njegovoj borbi za učvršćenje države i njeno proširenje, a ponajviše u borbi protiv Turaka. U Kosovski boj je ušao sa dve do tri hiljade svojih ratnika i, prema istorijskim izvorima, časno se poneo u borbi. Kad je video da više nema nikakvog izgleda na uspeh, povukao se sa bosanskom vojskom Vlatka Vukovića.
Posle Kosovskog boja Vuk je pružio podršku tašti, kneginji Milici, da učvrsti ono što je ostalo od Lazareve države. Izbegavao je svaku saradnju sa Turcima, okrenuo se prijateljstvu sa Mađarima i pokušao da u istom smeru nagovori i kneginju Milicu. U tome ipak nije uspeo, pogotovo posle upada mađarskog kralja Žigmunda u Srbiju.
Pritisnut Turcima, koji su mu oteli Skoplje, Vuk je na kraju morao da postane njihov vazal 1392. godine, ali izbegao je da sa svojom vojskom učestvuje u poznatom boju sa hrišćanskom vojskom na Rovinama u Rumuniji.
Osetivši da će ga Turci zbog toga još jače pritisnuti, stupio je u kontakt sa Dubrovnikom, obezbedio tamo sebi boravak i vrlo brzo počeo da dogoni svoje srebro, iz velikih zaliha sakupljenih u njegovim bogatim rudnicima.
Razljućeni Turci su sa vojskom krenuli na njegove posede u proleće 1396. godine i najpre su mu uzeli Prištinu, a zatim rudnik gvožđa Gluhavicu i krenuli dalje. Posle nikopoljske bitke, Turci su raspolagali velikom silom i lako su okupirali čitavu njegovu oblast.
Postoji više kontroverznih objašnjenja kako je Vuk umro. Po jednima, pokušao je da pobegne posle izgubljene bitke, ali je uhvaćen i stavljen u tamnicu u Plovdivu, gde je ubrzo po Bajazitovom naređenju otrovan.
Po drugima, Vuk je uspeo da izbegne u Dubrovnik posle turskih udara na njegove preostale posede. Iz Dubrovnika je otišao u Svetu goru, čijim je manastirima svojevremeno obilno pomagao, a tu je bio i njegov brat monah Roman. Tamo je ubrzo i umro.
Pronađen je jedan dokument u arhivu Mletačke republike, gde su njegovi sinovi, tražeći svoje nasleđe, prijavili smrt Vuka Brankovića dana 6. oktobra 1398. godine.
Najveći deo Vukovih poseda, Bajazit je dao despotu Stefanu Lazareviću, verovatno zbog njegovih zasluga u nikopoljskoj bici. Predeo između Trepče, Mitrovice i Vučitrna, Turci su ostavili na upravljanje njegovoj ženi Mari i sinovima, što je svakako urađeno pod uticajem Marine sestre, sultanije Olivere.
Marini sinovi Grgur, Đurađ i Lazar morali su da postanu turski vazali, što je podrazumevalo da sa određenim brojem vojnika učestvuju u bitkama protiv Bajazitovih neprijatelja.
Ovakvom raspodelom Vukovih zemalja nisu bili zadovoljni njegovi sinovi, a pogotovo Stefanova sestra Mara. Njeni sinovi Đurađ i Grgur su sa svojom vojskom, zajedno sa Stefanom Lazarevićem, učestvovali u poznatoj bici između Turaka i Tatara kod Angore 1402. godine. Posle njihovog povlačenja u Carigrad, zavadili su se Stefan i Đurađ, oko čega, nego oko poseda. Svađa se izrodila u oružane sukobe Marinih sinova i Stefana. Na kraju, kad su se umešali u borbu Bajazitovih sinova oko prevlasti, izgubili su glave Marin sin Lazar i Vuk Lazarević.
Drugi Marin sin Grgur, po povratku iz tatarskog ropstva, zamonašio se i umro u manastiru 1408. godine.
Na kraju, došlo je do pomirenja između Marinog trećeg sina Đurđa i nje sa despotom Stefanom. Desilo se to posredstvom Marine i Đurđeve sestre sultanije Olivere. Tada je počeo veliki Đurđev uspon u Stefanovoj Srpskoj despotovini, da bi na kraju nasledio svog ujaka, koji nije imao dece.
Mara je veoma dugo živela i uspešno vladala svojom oblašću kao suverena vladarka, ukazujući nesebičnu pomoć Hilandaru i drugim srpskim manastirima. Poslednji put se pominje 1. jula 1423. godine, kada je zajedno sa sinom Đurđem oprostila neku štetu Dubrovčanima. Izgleda da se posle toga ubrzo zamonašila i dobila monaško ime Marina.
Umrla je neznano gde 12. aprila 1425. godine, ostavivši za sobom brojne potomke po liniji Đurđa Brankovića. Njen sin, despot Đurađ, doživeo je duboku starost i gorka razočaranja. Umro je 24. decembra 1456. godine u svom dvoru Srebrnici pod Rudnikom.

SARADNJA SA DUBROVNIKOM
KAŽU da je Mara Branković bila izuzetno lepa žena, veoma obrazovana, a kao vladarka umešno je upravljala Vukovom zaostavštinom.
Sačuvan je niz dokumenata o saradnji sa Dubrovnikom, koji je dugo negovao dobre odnose sa Marom i njenim sinovima. Mara je davala trgovačke povlastice, a Dubrovčani su pokušavali da posreduju u sukobima sa bratom Stefanom.
(Nastaviće se)