Mladost despota Stefana Lazarevića nije bila laka. Kao dečak je video slom srpske države, poraz i tragičnu očevu smrt. Ubrzo posle toga, kao mladić od 17 godina, morao je da prihvati upravljanje državom i to u veoma teško i izuzetno komplikovano vreme. Taj veliki teret, Stefan možda ne bi izdržao, da se uz njega nije našla majka Milica, plemenita, razborita i energična žena, koja je umesto sina upravljala državom do njegovog punoletstva. I kasnije, sve do svoje smrti, stajala je uz sina, pomagala mu mudrim savetima i često nalazila izlaz iz teških prilika.
Događaji u mladosti, ostavili su dubok trag u Stefanovom karakteru. On je već po prirodi bio tih i povučen, a ono što je video i doživeo u mladosti, još jače je uticalo da izbegava sve što bi moglo da liči na veselje i bleštavi sjaj. Kao takav, nije mario muziku, pesmu, vesele razgovore i nakit. Forma kod njega nije ništa značila, sadržina je bila sve.
Odličan organizator, svestan svoje vladarske dužnosti, plemenitog osećaja, vitez od glave do pete, Stefan bi bio slavan vladalac da je živeo u srećnije vreme. Za nevolju, živeo je u doba propadanja države i zato je i pored ličnih vrlina i sposobnosti, postao tragična ličnost.
U početku vladavine, svestan da Srbija ne može opstati ako se ne prikloni Turcima, Stefan im je pomagao u raznim pohodima. O njegovoj hrabrosti u tim bojevima, pričala su se čuda. Bitku kod Nikopolja rešio je u tursku korist, a u bici kod Angore izazvao je divljenje i zadobio poštovanje tatarskog hana Timurlenka. On je iz poštovanja prema Stefanovoj hrabrosti pustio njegovu sestru Oliveru, koja je bila zarobljena, zajedno sa ostalim ženama iz Bajazitovog harema.
Kasnije je Stefan promenio mišljenje, sećajući se vremena, kada je aktivno sarađivao sa Bajazitom i pomagao Turke. Kad je sazreo i ozbiljnije sagledao politiku i onovremenske prilike, prisećao se te saradnje sa osećajem stida i žaljenja. Izmirio se sa najstarijom sestrom Marom, udovicom Vuka Brankovića i sa svojim sestrićem Đurđem, sa kojim je do tada ratovao. Poslednjih 15 godina svoje vladavine bio je staložen, realno je prosuđivao prilike, prosto znao šta hoće i šta treba da se radi. To je doba kad je despot Stefan stekao ugled i autoritet, ne samo kod svojih podanika, već i u Evropi.
Crkvi je bio odan i pomagao je širokogrudo, kao i njegov otac knez Lazar. Ktitor je manastira Manasije i Koprijana, bio je pobornik pismenosti i umetnosti.
Njegovu smrt 19. jula 1427. godine, ožalili su ne samo Srbi, njegovi podanici, već i Dubrovčani, Kotorani, Venecija i Mađarska.
Vuk Lazarević je još kao dečak, sa malo starijim bratom Stefanom vodio najmlađu sestru Oliveru u Bajazitov harem u Plovdivu. Sa Stefanom i srpskim oklopnicima, učestvovao je u čuvenom boju kod Angore 1402. godine, gde je Bajazit potučen i zarobljen. Posle razlaza brata Stefana sa sestrićem Đurđem Brankovićem, vratio se u Srbiju morskim putem, preko Budve.
Kada je Đurđe, zajedno sa Turcima krenuo na Stefana, nezadovoljan što ujak nije hteo da mu vrati deo baštine Brankovića na Kosovu, koji je dobio od Bajazita, Vuk je sa delom srpske vojske učestvovao u boju protiv Đurđa i bio potučen kod Lipljana. Na Stefanovu kritiku zbog lošeg predvođenja srpske vojske u ovom boju, uvređeni Vuk se priključio Bajazitovom sinu Sulejmanu, jednom od pretendenata na turski presto.
Ovaj sukob među braćom teško je pogodio kneginju Milicu, koja odlazi kod Sulejmana, posreduje u njegovom primirju sa sinom Stefanom i uspeva da vrati Vuka u Srbiju i pomiri sa bratom.
Međutim, u njemu se javilo nezadovoljstvo zato što mu brat Stefan nije ustupio polovinu Srpske despotovine radi vladavine i često je izazivao svađe na dvoru u Kruševcu. Dok je kneginja Milica bila živa, uspevala je da stišava Vuka i miri braću. Kad je majka Milica umrla, Vuk je još žešće ponovio svoj zahtev i na kraju je napustio dvor i ponovo otišao kod turskog princa Sulejmana, verovatno podstaknut i od sestre Mare i njenog sina Đurđa, koji su još bili u zavadi sa Stefanom.
Na Vukovo traženje početkom 1409. godine, Sulejman mu daje 30.000 Turaka i šalje ga u Srbiju da nasilno od brata Stefana preuzme pod svoju upravu Srpsku despotovinu. Pridružio mu se i Đurađ Branković, ali je despot Stefan zatražio pomoć od svojih novih saveznika Mađara. Uz njihovu pomoć, potukao je Turke i proterao ih iz Srbije, zajedno sa svojim bratom Vukom i sestrićem Đurđem.
Poraz ipak nije smirio Vuka i on je sa turskom vojskom i Đurđem Brankovićem opet upao u Stefanovu Srbiju. Kad je video da neće lako uspeti da se izbori s njima, ali i da bi sprečio dalje prolivanje bratske krvi, despot Stefan je sa bratom Vukom zaključio mir.
Po ugovoru o miru, Vuk je dobio južni deo Srbije, sa sedištem u Kruševcu, a Stefan severni i nastanjuje se u Beogradu, novoj srpskoj prestonici, koju je dobio od Mađara. Prihode od rudnika Novo brdo delili su po pola. Vuk je zajedno sa braćom Brankovićima, primio tursku vrhovnu vlast, postavši njihov vazal, a despot Stefan je i dalje ostao uz Mađare.
U nastavku borbe Bajazitovih sinova za prevlast, Vuk se umešao i platio životom. Tako je završio Vuk Lazarević, večiti pustolov, koji nije stigao da zasnuje porodicu.
Vest o njegovoj smrti teško je pogodila despota Stefana, koji ga je izgleda bratski voleo, bez obzira na međusobne sukobe. Zato ga je oplakao kako dolikuje.
(Nastaviće se)