PRVA NATO bomba na Kosmetu pala je na kasarnu VJ u Prizrenu, prvog dana agresije. Samo dva minuta kasnije, desetak aviona zasulo je bombama i kasarnu “Kosovski junaci” u Prištini. Te, prve noći napada bombardovan je i podzemni vojni arerodrom u Vrelu, iznad civilnog prištinskog aerodroma, pod planinom Goleš. S obzirom na to da su sve kasarne već bile ispražnjene, nije bilo žrtava. Ipak, one su najvećim delom odmah razorene. Najsnažniji napad, sedam puta za dva sata, izvršen je na podzemni vojni aerodrom, gde su već bili uskladišteni “migovi” 19 i 21 Vojske Jugoslavije, koji se i zbog tehničko-tehnološke zaostalosti nisu upuštali u borbu sa Nato avijacijom.
U vezi sa ovim objektom, kasnije će se ispostaviti veoma važnim za potrebe snaga UN, tačnije Kfora, zanimljivo je da i pored hiljada ispaljenih bombi i raketa “tomahavk” nijedna nije oštetila dve piste koje su išle iz podzemnog dela, kao ni glavnu, što je bio dovoljan dokaz da su čuvane za njihove potrebe, kada NATO uđe na Kosmet. Kao što će ostati velika tajna zašto je ruska jedinica iz sastava Sfora prva ušla na Kosmet i zaposela ovaj aerodrom, koji su šezdesetih godina projektovali njihovi vojni stručnjaci.
Već drugog dana NATO agresije gađane su vojne kasarne u Uroševcu, Vučitrnu, Đakovici, Peći, kao i vojna skladišta i sistemi veza širom Kosova i Metohije. Razorena je i moderna autobuska stanica, preko puta kasarne u Prištini, jer je NATO-u, kako su zabeležili mediji, dojavljeno da je u njoj mnogo mobilisanih srpskih vojnika, što nije bila istina. Stradalo je petoro putnika, koji su se tu zatekli. Već trećeg dana bombardovanja “tomahavk” raketama bombardovana je pošta u glavnom gradu pokrajine u kojoj je poginuo radnik obezbeđenja, a s obzirom na to da se u neposrednoj blizini nalazila i omanja kuća turske porodice Gaši u njoj su od plinskih boca koje su eksplodirale poginuli svi članovi ove familije: petoro dece, roditelji i baka. Iako je pošta teško oštećena, telefonske veze u pokrajini nisu prekinute, jer je njeno čvorište dan ranije izmešteno na drugu lokaciju.
Noć kasnije NATO se obrušio na sve vojne objekte, posebno na kasarnu u Prištini. Te noći poginuo je Živorad Božidarević, civil po ugovoru i dva vojnika intendanta, koja su došla da preuzmu deo zaostale hrane. Gađana je i obližnja zgrada “Jugopetrola”, svi rezervoari goriva, a od snažnih eksplozija automobili sa parkinga leteli su čak na vrh zgrade i tu ostali.

Poruke Albancima

NAREDNOG dana bombardovanja počinje egzodus šiptarskog stanovništva prema Albaniji i Makedoniji. Pripadnici OVK koji su imali zadatak da napadaju vojsku i policiju Jugoslavije na svim pravcima i izvlače je na brisani prostor, počeli su iz gradova da se sa civilima povlače ili sklanjaju u šume. Mediji su zabeležili letke u kojima su pozivali albansko stanovništvo da svi napuste svoje domove, zasigurno računajući da će u svet odmah otići slika o “humanitarnoj katastrofi” čitavog albanskog naroda na Kosmetu. Za nekoliko dana, koliko im je trebalo da odu u ove dve susedne države, smanjeno je, a na većini pravca i potpuno prestalo NATO bombardovanje i usmereno na pojačane napade na centralnu Srbiju i Vojvodinu.
Ipak, u prva četiri dana bombardovanja, samo u Prištini je poginulo 15 civila u raznim delovima grada, a u Kliničko-bolničkom centru smešteno 50 teže i lakše povređenih civila, od kojih su nekima morali da se amputiraju delovi tela, zbog teškog ranjavanja.
NATO agresija ne prestaje. Početkom aprila u Starom Grackom, kod Lipljana, koje će posle dolaska snaga UN doživeti veliku tragediju u kojoj je ubijeno 17 srpskih žetelaca, od NATO bombi na spavanju je ubijena četvorogodišnja Dragana Dimić, njen godinu dana stariji brat je teško ranjen kao i otac Siniša, koji je spavao u susednoj sobi. Avionska bomba je i u susednoj komšijskoj kući usmrtila bračni par Boška i Jevrosimu Janković, iako nigde u okolini ovog srpskog sela nije bilo ni vojske ni policije, što je bio dokaz da su civili stradali u namernim bombardovanjem avijacije po civilnim ciljevima.
Vojska Jugoslavije je čvrsto držala granicu i organizovala dobar manevar. Zasigurno ozlojeđeni činjenicom da za pet dana nisu uspeli da ostvare plan, komandanti NATO snaga su se tih dana opredelili i za napade kasetnim bombama, zabranjenim po svim vojnim konvencijama. I nad mrtvima je u Prištini počinjen zločin. Teškim avionskim bombama razoren je deo gradskog pravoslavnog groblja i uništeno 180 grobova i spomenika, a teško oštećena masovna grobnca solunskih dobrovoljaca Prvog svetskog rata.
Sve vreme NATO agresije na Kosmetu jednako su stradali civili Srbi i Albanci, koji se nisu odlučili na bekstvo u Albaniju i Makedoniju. U selu Velika Dobranja kod Lipljana, kojem je nekadašnji ministar u Vladi Srbije Tefik Lugići objasnio sunarodnicima da treba da na svojim ognjištima ostanu, pa je tu utočište našlo i na hiljade Albanaca iz okolnih mesta, poginulo je dvoje dece, iz porodice Lugići. Mediji su tada ocenjivali da je to odmazda NATO-a za neposlušnost da se ovo najveće albansko selo u dolini Kosova iseli preko granice. Zasmetali su, svakako, i oni Albanci koji su pokušali da se iz izbeglištva vrate svojim kućama.
Kako su mediji javili “Pakao s neba u četiri udara” bio je 17. aprila oko 13 časova. Najmanje 75 civila je poginulo, a 25 teško ranjeno u koloni od 700 Albanaca, koju su raketirali avioni NATO. Poginula su i dva srpska policajca, koja su obezbeđivala ovu kolonu. Zločin se desio u blizini Švanjskog Mosta, kod Zrza, na putu Prizren - Đakovica.
Nekoliko dana kasnije u selu Koriša kod Prizrena, u napadu aviona poginulo je blizu 100 albanskih izbeglica, blizu 40 ranjeno, a petnaestoro povređeno, od kojih najviše dece. Komanda NATO iz Brisela je u svom saopštenju objavila da je gađano selo Koriša i da izražava “duboko žaljenje” zbog stradalih civila, uz napomenu da su avioni napali “vojni legitimni cilj”.
Iako je u početku zločin nad albanskim civilima, na putu Prizren - Đakovica, NATO komanda pripisivala srpskim vojnim snagama, snimak razgovora komande NATO i pilota aviona F-16 objavio je ubrzo list “Vojska” u broju 356-357. O tome prenosimo kraću verziju:
Komanda, pilotu: “Čarli, bravo, patroliraj prema severozapadu, pravac Prizren - Đakovica. Crvenih ’migova’ nema u vazduhu.”
Pilot: “Izlazim iz oblaka, još ništa ne vidim.”
Komanda: “Produži na sever, kurs 280 stepeni.”
Pilot: “Držim 3.000 fita (1.000 m visine), ispod mene je kolona automobila, nekakvi traktori, šta je to? Tražim instrukcije.”
Komanda: “Bravo, da li vidiš tenkove? Ponavljam, gde su tenkovi?”
Pilot: “Vidim traktore, valjda crveni nisu kamuflirali tenkove u traktore?”
Komanda: “Kakav je to čudan konvoj? Kakvi civili, do đavola? To je sve srpsko maslo, uništi cilj!”
Pilot: “Šta da uništim, traktore, obične automobile? Ponavljam, ne vidim nikakve tenkove. Tražim dopunske instrukcije.”
Komanda: “To je vojni cilj, ponavljam uništi cilj! Uništi cilj!”
Pilot: “Razumeo. Lansiram!”
Pritisnuti i ovim dokazom, kasnije su u jednom od svojih izjava čelnici NATO rekli da je to kolateralna šteta, koja je u ratu moguća, pa i neizbežna, ali je ovaj citirani razgovor ostao kao dokaz više da su civili gađani.

Autobus - meta

Po masovnosti stradanja, ovom masakru na Kosmetu je slično ubistvo stotinak zatvorenika u Dubravi kod Istoka. Dok u NATO i dalje poriču da su to oni izvršili, srpski istražitelji su ostali pri uverenju da i površno veštačenje može dokazati da je zatvor urušen s krova.
Masovna ubistva civila dogodila su se i u Lužanu, na magistralnom putu Priština - Podujevo. Iz aviona NATO-a pogođen je autobus u kojem su poginula 22 putnika srpske, albanske i romske nacionalnosti, oba vozača “Niš-ekspresa”, a napad je opet okarakterisan kao “kolateralna šteta”. U isto vreme bombardovano je i izbegličko naselje Majno, kod Đakovice, kilometar severnije od puta gde je NATO, samo pet dana ranije, gađao izbegličku kolonu Albanaca. Naselje u kojem su živeli prognanici iz Kninske Krajine nalazilo se na poljoprivrednom dobru i gađano je sa osam avionskih bombi, od kojih su poginuli sedmogodišnji dečak Ivan Ivančević, braća Radivoje (27) i Dobrivoje Volarević (29) i Gordana Ilić (28), svi na spavanju, a nekoliko ljudi teže i lakše povređeno.
Bilo je na stotine žrtava i nikada se neće pouzdano utvrditi njihov tačan broj, odnosno da li su oni stradali od kasetnih bombi NATO-a ili albanskih terorista u obračunu između policije i OVK, koja je vrlo često koristila civile kao svoj živi štit. Ono što se pouzdano zna je da su Priština i gradovi na Kosmetu, svi vojni i državni objekti, sistemi telekomunikacija, predajnici, kao i razni civilni objekti, gađani danonoćno.

Žrtve - civili
NA Kosmetu su najčešće dejstvovali avioni F-16 i A-10, ali i B-52, koji su izručivali tone bombi, među kojima i one sa osiromašenim uranijumom, tražeći tenkove i druga vojna oklopna vozila. Posle potpisanog mira u Kumanovu čelnici NATO-a su sa zaprepašćenjem primili vest jugoslovenske vojne komande da su im uništili svega 13 tenkova i oklopnih vozila, iako su jugoslovenske snage raspolagale sa oko 800 tenkova i ”oklopnjaka”.
Na Kosovu i Metohiji su u NATO agresiji najviše stradali civili!
Dragan DAMJANOVIĆ
(Nastaviće se)