U ALEKSINCU, kad je bombardovan, nije bilo vojnika. Nije bilo ni vojne tehnike. Mala kasarna, nedaleko od centra, odavno je bila izmeštena. Grad je, ipak, bio meta NATO avijacije, prva urbana sredina koja je posle dva napada (od ukupno četiri), bila stravično razorena. Pod ruševinama je stradalo 15 nedužnih ljudi. Svi su bili civili: učitelji, studenti, radnici, penzioneri.
Slike užasa, uprkos medijskoj blokadi, nekako su se provukle u svet. Prvi put probudile uspavanu intelektualnu javnost sveta. Prvi put snažno je osuđen ovaj zločin. NATO je priznao: bila je tehnička greška. Ispostaviće se, međutim, da će takvih ”grešaka” biti i u narednim danima agresije.
Prvi napad, 5. april 1999. godine, 21.45. Pet puta se prolomilo nebo nad Aleksincem. Pet razornih projektila palo je u centar grada. ”U samo jednoj sekundi sve je postalo ruševina, a životi preživelih - pakao”, izveštavali su reporteri. ”Stravičan je bio prizor dok preživeli rukama i nogama kopaju, tražeći svoju zatrpanu decu, očeve i majke, rodbinu”, prenela je slike stradanja grčka novinarka Liana Koneli.
”Nigde zidova, nigde kuća. Svuda sivilo od pepela i haos. Isprepletane grede. Cigle razbijene u paramparčad, deo zidnog sata, dečja lutka, dopola zatrpana ruševinama. Tamo gde su ostali zidovi zjape otvori umesto prozora i radijatora. Radijatori su na srušenom krovu, a okolo delovi pokućstva i srča. Gde god pogled podigneš smrt i muk. Stoje ljudi pored razvaljenih i srušenih kuća. Zure u zgarišta. Tu su još, ove vedre aprilske noći, bili domovi njihovih komšija, sve do onog jezivog huka, čija se tutnjava, u trenutku napada, čula kilometrima”, beležio je Joca Antonijević, reporter ”Ilustrovane politike”.
”Ulica Vuka Karadžića, bio je tu negde broj 72, sad hrpe užasa. Ispod tih hrpa još ima mrtvih. Tek treba da izvlače Miladinoviće, Dragicu, Draganu i njihovu ćerku Svetlanu. Ulica Dušana Trivunca zbrisana sa lica zemlje”, izveštava reporter ”Novosti” Dušan Stojanović. ”Dom zdravlja ne postoji. Okolne kuće, gomila ruševina. Ispod njih, preživeli izvlače delove tela stradalih: ruke, noge, dečje cipelice, knjige, porodični albumi...”
U gomili izmešanih cigala, greda i prašine, završili život Radojka i Voja Jovanović i bračni par Sofija i Jovan Radojičić, penzioneri. Stradao i Velimir Stanković, čuvar u ”Agrokolonijalu”. Cele noći stižu samo vesti o smrti. Ujutro, živi se prebrojavaju. Među njima nema Marine Paović, studentkinje ekonomije. Ubijena je u prvom napadu NATO avijacije.

Hrpe užasa

Sutradan, rano, dok se još tragalo za žrtvama - a lekarske ekipe borile se za živote oko 40 povređenih, u Aleksinac su stigli i novinari svetskih medija (većina je bila smeštena u Beogradu). Uverili su se u zastrašujuće razmere bombardovanja. Slike pakla, ovoga puta, brzo su obišle svet. Novinar japanske agencije poslao je ovakvu vest: ”Aleksinac je nalik Hirošimi iz avgusta 1945, kada su je pogodile američke bombe.” A kanadski general Luis Mekenzi napad na Aleksinac i stradanje civila kvalifikovao je - zločinom.
- Užasnut sam ovim što sam video - bile su reči generala, koji je u Aleksinac doputovao sa jednom kanadskom televizijskom ekipom.
Konačno, posle 12 dana bombardovanja, sudbina razorenog Aleksinca pokrenula je deo slobodoumne, intelektualne javnosti sveta. Reagovali su i osudili napad američki profesori iz Bruklina, udruženja iz Grčke, Italijani iz Đenove.
NATO je tek u kasnim popodnevnim časovima (6. aprila) saopštio da je ”bila greška”. Vojni portparol alijanse vazduhoplovni oficir Dejvid Velbi, objašnjenje je upakovao u jedva tri rečenice: ”Prilikom vazdušnih napada na Aleksinac, jedan projektil je promašio metu za oko 600 metara. Do toga su, eventualno, mogli da dovedu: tehnički kvar ili dejstvo protivvazdušne odbrane. Meta je trebalo da bude vojni objekat.”
- Ovo je težak zločin koji se ne može pravdati navodnom greškom - reagovao je Spiros Kiprijanu, predsednik grčkog parlamenta, koji je doputovao u posetu razorenom gradiću na Moravici.
Reagovanja i osude pokrenule su i međunarodnu organizaciju ”Hjuman rajts voč”. Ova organizacija je, dva dana posle bombardovanja, zatražila ”hitnu istragu o napadu na Aleksinac u kojem je ubijeno više civila”. U saopštenju, izdatom u Njujorku, ova organizacija od NATO traži da ”preduzme vidljive i odlučne korake da se na minimum svedu civilne žrtve, te da se na odgovornost pozovu svi oni koji prave takve smrtonosne greške” (kako je, međutim, završio ovaj apel, već je poznato).

Novi zločin

Nekako u isto vreme oglasio se i Jirži Dinstbir, specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija za ljudska prava. Tek tada je ukazao na ”čist promašaj NATO”, i rekao: ”Albanci su u vreme Miloševićevog režima imali takva prava, o kojima su drugi, u sličnim komunističkim režimima mogli samo da sanjaju.”
Uprkos oštrim reagovanjima dela svetske javnosti, bilo je i aplaudiranja. Bio je to i povod da se 9. aprila oglasi i ruski nobelovac Aleksandar Solženjicin. Kazao je: ”Ne mogu da shvatim zašto neke evropske vlade aplaudiraju takvoj akciji u kojoj NATO želi da uništi jednu divnu evropsku zemlju. NATO je zbacio Ujedinjene nacije, zgazio je njihovu Povelju i uspostavio zakone starog veka, koji su glasili: u pravu je onaj koji je jači. I oni, svima nama, nude da sa tim zakonima uđemo u sledeći vek i živimo u takvom svetu.”
Ali na sve osude ovog zločina, kako su ga kvalifikovali jedan svetski lider (Kiprijanu) i jedan ugledni vojnik (Mekenzi), komanda NATO u Briselu neće se obazirati. Zločin će se ponoviti vrlo brzo, upravo u Aleksincu. Posle još tri napada na grad u kojima, na sreću, nije bilo ljudskih žrtava, usledio je četvrti, u noći između 27. i 28. maja u 00.33. U ovom napadu, koji je trajao 17 minuta, u kojem je ispaljeno sedam projektila, ubijeni su penzioner Branislav Mitrović (79), domaćica Dušanka Savić (43) i Predrag Nedeljković, zamenik direktora Zdravstvenog centra u Aleksincu. Teže i lakše je povređeno više od 10 ljudi.
Opštinska komisija, popisujući i materijalnu štetu, navela je u izveštaju: tokom samo dva napada, uništeno je 766 porodičnih kuća, oštećeno i razoreno 908 stanova. Uništena kompletna privreda: porušene i onesposobljene sve fabrike i pogoni, 3.000 ljudi je ostalo bez posla.

ZAPANJENI I AMERIKANCI
OVO što smo videli, to su strahote - zaključili su članovi severnoameričke delegacije za solidarnost sa Jugoslavijom, koja je ubrzo posle bombardovanja posetila Aleksinac. Barv Lituh, profesor istorije na Univerzitetu u Bruklinu, poručio je svojim sunarodnicima i vlastima Amerike: ”Ovo je humanitarna katastrofa i Amerika ima moralnu i materijalnu obavezu da nadoknadi štetu.”
Delegacija iz Severne Amerike, uz to, je obećala da će američkoj javnosti preneti sve što su videli u Aleksincu, a srpskim vlastima ponudila pomoć u prikupljanju dokaza za optužnicu protiv članica NATO, koje su učestvovale u bombardovanju.

ALEKSINAC DANAS
”NATOVKE” SAD BRIŠU TRAGOVE

DANAS, deset godina posle NATO agresije u kojoj je ceh platio i Aleksinac u kojem su bombe najžešće udarale i sejale smrt po urbanim gradskim jezgrima, daleko od eventualnih ”legitimnih vojnih i policijskih ciljeva”, u gradu na Moravici gotovo da nema tragova nekadašnjeg zgarišta. Međutim, ostala su zauvek gorka sećanja na razorene domove, uništena preduzeća i druga materijalna dobra, a pre svega neizbrisive uspomene na ugašene živote.
Aleksinac je po završetku NATO agresije bio prvi grad u kojem je počela obnova. U junu 1999. počela je izgradnja prve stambene zgrade u Ulici Dušana Trivunca, tri meseca kasnije i druge preko puta, kao i više porodičnih kuća u Ulici Vuka Karadžića. Ubrzo je došla na red i Niška ulica, dve četvrti koje su sravnjene sa zemljom 5. aprila, odnosno 28. maja, i u kojima je direktno stradalo ukupno 14 civila.
Između dve pomenute višespratnice, nazvane ”natovke”, u kojima su topli dom našli oni koji su od projektila ostali bez krova nad glavom, na 24 žrtve tokom 78 dana agresije danas podseća monumentalno spomen-obeležje sa njihovim imenima.
Obnovljeni su i Dom zdravlja, vrtići, škole, mnoge kuće i stambene zgrade stradale u srcu grada. Zahvaljujući pomoći države, nekada rudarski grad sa 18.000 stanovnika u ovom delu Pomoravlja, za samo dve godine dobio je potpuno novo ruho.
Jednom rečju, tamo gde je moglo da se obnovi obnovljeno je, gde je to bilo nemoguće, izgrađeni su novi objekti, ali izgubljene ljudske živote niko neće moći da vrati.
Kao i mnogi drugi gradovi, danas je Aleksinac sa polumrtvom privredom i uglavnom neuspešnom privatizacijom, sa oko 7.000 nezaposlenih u celoj opštini i približno toliko onih koji nešto rade i ponekad nešto prime, sa armijom od desetak hiljada penzionera koji ”dežuraju” na šalterima pošte i banaka. Aleksinac je i grad mladih koji sanjaju posao, grad sa tri srednje, osam osmogodišnjih i jednom višom školom. Grad sa geografskim položajem kakav bi mnogi poželeli postao je, nažalost, grad bez izgleda da uskoro izađe iz učmalosti i nazadovanja, uprkos velikim resursima.(Dušan StojanoviĆ)
Milena MARKOVIĆ
(Nastaviće se)