Vilijem Voker je zaradio oreol zaslužnog „ratnog veterana“ u onom „nebeskom ratu“ koji je njegov imenjak Vilijem Bil Klinton u proleće 1999. godine počeo protiv Jugoslavije. Voker je postao „ratnik“ a da u tom ratu nije ispalio nijedan metak, niti ga je iko video sa puškom u ruci.
Karijerni diplomata, koji se u životu više bavio poslovima iz domena CIA nego iz delokruga njegovog matičnog ministarstva - Stejt departmenta, najzaslužniji je što su njegovi šefovi u Vašinggtonu dobili još jedan, konkretan povod i „opravdanje“ za potpaljivanje rata protiv Srbije i Crne Gore.
U istoriji tog rata, a naročito u njegovom pripremanju, Voker je ostao zapamćen kao „mister Račak“. Nadimak je dobio po imenu zabačenog kosmetskog sela Račak, u kojem je on sam zamesio kvasac rata, koji je tih meseci, na smeni 1998. i 1999. godine, visio nad Kosovom i celom Srbijom. Miris ratnog baruta se osećao već od oktobra 1998. godine, kada je nakon dogovora američkog izaslanika za Balkan Ričarda Holbruka i predsednika Slobodana Miloševića postignut dogovor da se smanji prisustvo srpske vojske i policije na Kosovu, da prestanu obračuni sa teroristima iz redova OVK i da se u toj srpskoj pokrajini uspostavi Verifikaciona misija OEBS-a, sastavljena od oko 1.500 stranih posmatrača, na čijem se čelu, nimalo slučajno, našao Amerikanac Vilijem Voker.

Priča za svet

Krenulo je ovako. „Kasno po podne 15. januara (1999), ispričao je Voker nekoliko godina kasnije na američkoj televiziji, moj zamenik u Verifikacionoj misiji, inače Britanac, obavestio me je da je u selu Račak došlo do oružanog obračuna između srpskih snaga i Albanaca. Nikada ranije nisam čuo za to selo. Rano ujutro sledećeg dana stigle su nove vesti iz Račka. „Ambasadore, rekao mi je moj zamenik, u Račku nešto smrdi.“ Rekao sam - i meni. Idemo tamo.“
I krenuli su Voker, njegov zamenik, prevodilac, Vokerovi pratioci i gomila stranih i albanskih novinara, ali među njima nije bilo izveštača srpskih medija.
Šta se tamo dešavalo u međuvremenu, manje je poznato. Sukob se zbio prethodnog dana. O tome je pre obračuna bila obaveštena Vokerova Verifikaciona misija. Poginulo je preko 40 pripadnika OVK, zaplenjena su tri mitraljeza i 36 automatskih pušaka, dva snajpera. Scenu obračuna snimili su strani i domaći fotoreporteri. A onda su se srpske snage povukle iz Račka.
Kad je Voker stigao na lice mesta našao je razbacane leševe, koji su većinom bili u civilu. Kasnije će se ispostaviti da je ta scena masakra režirana tokom prethodne noći, da su leševi dovlačeni i presvlačeni, tako da je Voker stigao na pripremljen teren.
Stojeći iznad leševa, Voker je pozvao telefonom komandanta NATO snaga u Evropi, američkog generala Veslija Klarka, da mu kaže: „Ovde se zbio masakr nad albanskim civilima. Evo, sa ovog mesta, odakle vam se javljam, vidim leševe...“
Kasnije, kada se Voker vratio u Prištinu, održao je konferenciju za štampu. „Nikada u životu nisam video nešto slično, rekao je. Ja sam užasnut. To je bio masakr nad civilima. To je, nesumnjivo, zločin protiv čovečnosti. Ja sam to video svojim očima i ja vam kažem šta mislim“.
I priča je krenula u svet. Račak se nije skidao sa novinskih stranica i televizijskih ekrana. Bil Klinton, Medlin Olbrajt, Toni Bler, CNN i drugi zapadni mediji dobili su u Račku ono što im je bilo potrebno - da na tom primeru pokažu svetu da Srbi čine zločine na Kosovu i da ih treba zaustaviti bombama, ili ih naterati da otuda odu, a da snage NATO zaposednu Kosovo.
Već sutradan, Vokera su telefonom zvali Ričard Holbruk i general Vesli Klark. Javila se i Medlin Olbrajt, šef američke diplomatije, najvatreniji zagovornik kažnjeničkog rata protiv Srba.
„Ambasadore, rekla mu je Olbrajtova, u pogledu Račka, sasvim si u pravu. Ti si, Bil, uradio veliki posao...“
A kada je iz Beograda stigla vest da je Voker proglašen za „personu non grata“, iz Vašingtona se opet javila Medlin Olbrajt da bi mu poručila:
„Ne brini, Bil, Kontakt grupa neće dozvoliti da te Milošević otera.“
I nisu ga oterali. Posle nekoliko dana, odluka o proterivanju je „zamrznuta“ i Voker je nastavio posao i dočekao rat na kojem je tako predano radio.
O sumnjama u režiju nešto više je progovorila i Helena Ranta, iz Finske, koja je posle događaja u Račku bila član međunarodne komisije za ispitivanje tog slučaja. Ta komisija je imala na raspolaganju i izveštaj srpskog tima, koji je izvršio uviđaj neposredno posle obračuna, u kojem je bila i Danica Maksimović, istražni sudija iz Prištine. U njihovom izveštaju stoji da nije bilo nikakvog „masakra civila“, nego da se zbio sukob srpskih snaga bezbednosti sa teroristima iz redova OVK.
Zaključak komisije u kojoj je bila Helena Ranta, patolog, ipak je bio na liniji „svedočenja“ Vokera.
Tek sada, deset godina posle tog događaja, oglasila se Finkinja Ranta sa svojom knjigom uspomena, u kojoj kaže da je izveštaj o Račku pisala pod pritiskom Amerikanaca i sopstvenog ministarstva spoljnih poslova iz Helsinkija.
„Sada sam spremna da javno govorim o Račku“, rekla je ona u jednom intervjuu ruskoj televiziji. A u svojoj knjizi dodaje: „Voker je bio užasnut rezultatima naše istrage. Bila sam zbunjena i nisam bila spremna da mu odgovorim. On je od mene tražio da izveštaj bude „ubedljiviji“ kad je reč o zločinima Srba u Račku. I trojica predstavnika finskog ministrastva spoljnih poslova tražili su od mene tih dana da u izveštaj unesem „dublje zaključke“. Voker je bio toliko ljut da je u jednom trenutku prelomio svoju drvenu olovku i gađao me njenim prelomljenim komadima. On je insistirao da budem „ubedljivija“.“
Da je Račak bio režiran, moglo se videti iz ponašanja Haškog tribunala, koji je iz optužnice protiv Miloševića i generala Lukića i Đorđevića, uklonio kao dokazni materijal deo o „masakru“ u Račku.
Ali, sada je sve kasno. Ambasador Voker je onda, kako bi rekla Olbrajtova, uradio toliko „dobar posao“ da se i zvanična Tirana setila da ga prošle godine proglasi za počasnog građanina Albanije! Pa neka neko kaže da velike Albanije neće biti.

Zamka u Rambujeu

Podvala Vilijema Vokera iz Račka, preselila se dvadeset dana kasnije u francuski srednjovekovni dvorac Rambuje, u okolini Pariza. Ovog puta na sceni su bili diplomate, ali je zamka bila ista: da se Srbi isteraju na čistac kako bi NATO snage, milom ili silom, ušle na Kosovo, a tamošnji Albanci dobili prolaz za stvaranje svoje, secesionističke države.
Pregovori u Rambujeu počeli su 6. februara 1999. godine, u atmosferi koja je više mirisala na barut nego na mirovni šampanjac.
U čemu se sastojala suština „papira“ iz Rambujea? Ponudili su ga Amerikanci, bez obzira na to što je iza njega stajala Kontakt grupa. Od srpske strane je traženo da povuče svoje snage sa Kosova, da dozvoli ulazak NATO trupa u pokrajinu, što podrazumeva i prolazak tih trupa preko teritorije Srbije, a zatim i davanje prava kosovskim Albancima na samoupravu, a takođe da u roku od tri godine mogu iskoristiti pravo na samoopredeljenje i na referendumu se izjasniti šta žele. Ili to, ili bombardovanje, poručivala je Srbima američka posrednička strana u pregovorima.
„Tu nije bilo reči o onoj diplomatskoj formuli, rekao je ondašnji predsednik Srbije Milan Milutinović, koji se na pregovorima pojavio 14. februara, „uzmi ili ostavi“, nego samo „uzmi“.
Taj „papir“ nisu hteli da potpišu ni Albanci, čiju je delegaciju, umesto Rugove, Aganija i drugih civilnih političkih ličnosti, predvodio zloglasni „gerilac“ Hašim Tači, na koga su Amerikanci onda otvoreno igrali.
Operaciju Rambuje vodila je Medlin Olbrajt „ratni jastreb“ Klintonove administracije, koja je američku politiku po pitanju Kosova sažela u četiri reči, koje je i pre i tokom bombardovanja često ponavljala: „Srbi napolje, NATO unutra“. Mislila je na Kosovo.
Pri kraju tih pregovora, na kojima su se obe strane držale odbojno, šef američkog posredničkog tima Hil pozvao je Miloševića da mu kaže: ili prihvatite, ili će biti bombardovanja. Milošević mu je odgovorio da „Srbija ne da Kosovo čak i po cenu bombardovanja“.
Medlin Olbrajt je verovala da se sudbina rata i mira na Kosovu rešava u Rambujeu i da će taj stari dvorac biti njena diplomatska šansa, kao što je Holbruku bio Dejton. Zamisao je bila da ako Srbi neće da potpišu, da to urade Albanci i da se tako u očima sveta sva krivica svali na Beograd i tako otvore vrata vojnoj intervenciji.
Pregovori u Rambujeu su završeni bez potpisa, 23. februara, a nova, završna runda zakazana je za 15. mart u Parizu. U međuvremenu, računajući na to da Srbi neće potpisati, Medlin Olbrajt i njen specijalni izaslanik Džajms Rubin, uz pomoć i samog Bila Klintona, koji je bio na telefonskoj vezi sa Tačijem, izvršili su snažan pritisak na albansku delegaciju da potpišu i bez Srba. I uspeli su. Tako se desio jedinstven slučaj u međunarodnoj diplomatskoj praksi: albanska delegacija je unilateralno, pod budnim nadzorom i ohrabrenjem Amerikanaca potpisala sporazum iz Rambujea. To zapravo i nije bio nikakav sporazum. Tači i drugi su ga potpisali sa samim sobom, a za Amerikance.

ZAHVALNI KLINTON
Posle potpisivanja, u svečanom raspoloženju u Parizu, Džajms Rubin je pozvao Tačija i pružio mu telefonsku slušalicu: „Za tebe“.
Na drugoj strani žice bio je šef Bele kuće Bil Klinton. Hteo je da mu čestita i zahvali za uslugu koju mu je učinio.
I Srbi su tog dana stavili potpis na nekakav svoj „papir“, ali sve je bilo završeno. Pokazalo se da onaj subverzivni „posmatrač“ na Kosovu Vilijem Voker nije uzalud montirao Račak.

AMBASADOR KRVAVIH RUKU
Voker je rođen 1935. godine. Karijerni je diplomata. Bio je pomoćnik državnog sekretara u Stejt departmentu, zadužen za Latinsku Ameriku, a posebno za zemlje Centralne Amerike.
Između 1988. i 1992. godine bio je ambasador SAD u Salvadoru. Tamošnji hroničari njegovo ime vezuju za delovanje „odreda smrti“ i krvave obračune lokalnih vlasti sa gerilom, intelektualcima, pa čak i sa sveštenicima. On je tamo, kažu isti izvori, više radio za CIA nego što je bio diplomata.
Kada je predsednik Klinton imenovao Vokera za američkog ambasadora u Panami, tamošnja katolička crkva, politička elita i javnost reagovali su žestoko: „Nećemo Vokera. Njegove ruke su krvave. On je kriv za smrt petorice jezuitskih sveštenika u Salvadoru. Ubili su ih „odredi smrti“, koje treniraju Amerikanci i u vreme dok je Voker tamo bio ambasador.“
I Voker nije otišao u Panamu. „Prekomandovali“ su ga na Balkan. Prvo je bio u mirovnoj misiji u istočnoj Slavoniji, a onda je došao na Kosovo i potpalio fitilj rata iz Račka.
Borislav Lalić
(Nastaviće se)