General Vesli Klark u knjizi “Moderno ratovanje” tvrdi da je u planiranju i pripremi NATO snaga za kopnenu operaciju na teritoriji Jugoslavije postojala velika razlika u gledištima SAD i saveznika u Evropi. “Sjedinjene Države su težile uspehu bez upotrebe kopnenih trupa”, kaže Klark. Uprkos preporukama američkih vojnih starešina da se planira kopnena operacija, civilno vođstvo SAD se tome opiralo. Saveznici u Evropi bili su voljni da angažuju svoje snage u kopnenoj operaciji, u čemu je prednjačila Velika Britanija.
Koliko su bile velike suprotnosti u odnosu na angažovanje kopnenih snaga u agresiji na SRJ, najbolje potvrđuje činjenica da je američki ministar odbrane Vilijam Koen, predočavajući generalu Klarku američki stav, rekao da na samitu 23. aprila ne pominje kopnene snage. “Ni reči o kopnenim snagama. Ovu kampanju moramo učiniti delotvornom ili ćemo obojica pisati CV za novi posao”.

Tri pravca

GlavnokomandujuĆi NATO za Evropu bio je inače, spreman da iznese zamisao o upotrebi snaga kopnene vojske. Prema rečima generala Klarka, u pripremi samita je vođena “burna rasprava o kopnenim trupama između predsednika Klintona i premijera Blera.” Kao rezultat te rasprave zaključeno je da na “samitu neće biti diskusije o kopnenoj opciji.”
Međutim, kako je agresija NATO iz vazdušnog prostora, u to vreme, već imala neplanirani tok, kao i to da se sveukupna situacija nepovoljno razvijala po NATO i Ameriku, posebno zbog sve jače osude međunarodne javnosti i vrlo narušenih odnosa sa Rusijom, ministar Koen je, na uporno insistiranje generala Klarka: “Zar smemo da dozvolimo da nemamo plan nastavka operacije?”, dao saglasnost da NATO napravi “procenu” mogućeg angažovanja kopnenih snaga.
U svom štabu, u specijalnom bunkeru, pored belgijskog grada Monca, Klark je posle samita otpočeo procene angažovanja kopnenih snaga u agresiji na SRJ. U definisanju i proceni modela agresije, prema gledištima različitih struja, bilo je u opticaju više varijanti.
Prema jednoj od njih, trebalo je ići pravo na Beograd iz Mađarske i Hrvatske. Zagovornici su ovu varijantu branili tvrdnjom da je “Beograd Miloševićev centar gravitacije”. Pošto je to krajnji cilj, rezonovalo se ovako “Zašto samo da zauzmemo Kosovo, kao privremeni cilj?” Obrazloženje varijante je bilo: “Teren je bolji, a kad bi se borbe tamo vodile, izbeglo bi se da se Srbi povuku u planine na jugu Srbije i da vode ustaničku borbu”.
Ova opcija, po proceni, angažovala bi “nekoliko divizija”, od kojih bi svaka brojala “od 10.000 do 20.000 vojnika”. Iziskivala bi “više nego jedan veliki prelaz preko reke”. Interesantno je da je tim za procenu, sa komandantom na čelu, postavio pitanje: “Šta da radimo sa Beogradom kad stignemo tamo?”
Posle opsežnih analiza, procene su se usmerile na “manju opciju”, napad sa “ciljem da se oslobodi Kosovo”.
U ovoj opciji identifikovane su tri moguće varijante: “jedna sa istoka, jedna iz centra i jedna sa zapada”. Nijedna od varijanti, prema proceni, nije bila laka. Po istočnoj varijanti, trebalo je prvo izaći u Bujanovačku kotlinu, a potom preko Končujskog prevoja prodreti u Kosovsko Pomoravlje. Procena je bila da je to “teška deonica kroz uski planinski prolaz da bi se stiglo do Kosova”, što je okarakterisano kao otežavajuća okolnost. Varijanta u “centru” je Kačanička klisura “kroz koju teče reka i to je glavni put prema Kosovu”.
Procena je zaključila da je to “zapravo veoma visok prevoj, dug približno 15 milja sa nekoliko mostova i tunela”. Pored toga, kao otežavajuća okolnost, uzeta je i činjenica da je i ovaj pravac nastupanja levo i desno oivičen veoma visokim planinama.
Na zapadu je “najteži deo Albanije, sa lošim putevima i mnogim drugim otežavajućim faktorima”. Procena je zaključila da taj pravac ima jednu znatnu prednost: “visoki teren bio je pretežno u Albaniji”. Verovatno se računalo, da će teroristi OVK prihvatiti snage NATO u graničnom području Albanije koje nadvisuje raspored naših snaga, odakle bi ih napadač lakše stavio pod udar vatre.
Za ovu “manju opciju” procenjeno je da je potrebno pripremiti i u Albaniju dovesti “do 100.000 vojnika iza kojih će stajati skoro isto toliki broj pripadnika jedinica za podršku i obezbeđenje tehničkog održavanja”. Izvršena je i procena rokova mogućeg angažovanja, i došlo se do vremena “60 dana za planiranje i 90 dana za raspoređivanje snaga”. Tim za procenu je zaključio da “uz takav raspored vremena, biće sreća ako u napad krenemo 1. novembra”. Sasvim je jasno kako bi ta ofanziva, u periodu novembar-decembar, prošla na vrletima Prokletija, Paštrika i Koritnika i ljutoj zimi kosovsko - metohijske visoravni.
Na kraju izvršenih procena, sredinom maja, general Klark je zaključio da “postoji saglasnost oko zamisli”, ali isto tako i da NATO, posebno civili u Vladi Amerike, “još nisu spremni da organizuju kopnenu operaciju”. Ne samo da “nemamo pravi plan angažovanja kopnenih snaga, nego ni potrebnu organizacionu strukturu”, zaključio je general Klark.
Postavlja se pitanje da li je izjava Klintona da je “spreman da razmotri upućivanje i do 90.000 američkih vojnika, koji bi učestvovali u pravom kopnenom ratu, ako se u roku od tri nedelje ne postigne sporazum” bila samo blef i pritisak na Miloševića u pregovorima sa Ahtisarijem ili nešto drugo. Blef ili ne, sigurno je da je nedovoljno obaveštajnih podataka o agresiji NATO kopnenim snagama: kojim snagama, kojim pravcima i u koje vreme, stvaralo velike nedoumice i probleme u dovođenju i grupisanju snaga Vojske SRJ za odbranu od očekujućeg napada kopnenih snaga NATO i borbu protiv terorista OVK na Kosovu i Metohiji.
Agresija NATO na SR Jugoslaviju otvorila je mnoge opasnosti po svetski mir i budućnost, a pre svih to je opasnost da zemlje velike vojne moći mogu samovoljno, bez mandata Ujedinjenih nacija, osuđivati i presuđivati i agresijom po sopstvenim procenama i ocenama kažnjavati “neposlušne” države i narode. Ovo potvrđuje i general Klark: “Moderno ratovanje će se po svoj prilici ponoviti u godinama i decenijama koje dolaze. Ostaje činjenica da je vojna sila krajnji arbitar u međunarodnim sporovima.”
Klark nas upozorava da je vojna sila - a ne mir - krajnji arbitar u međunarodnim sporovima, drugim rečima ponoviće se “moderno”ratovanje u decenijama koje dolaze, po modelu isprobanom i proverenom protiv SRJ, ali još organizovanije i efikasnije, sve radi promovisanja i nametanja “novog” svetskog poretka, u kome se zbog sveopšte privatizacije ekonomskog bogatstva razara i uništava nacionalni suverenitet država.

Svi kao jedan

Zbog te sveopšte globalizacije Amerika će opet, kao i protiv SRJ, po svojoj volji i proceni, bez saglasnosti OUN, upotrebiti svoju oružanu silu koja se zove NATO. Toni Bler kaže: “Globalizacija se ne odnosi samo na ekonomiju, već i na politiku i bezbednost, jer niko nema pravo na izolaciju”.
Američko ratno vazduhoplovstvo je svoju doktrinu nazvalo “globalan domet - globalna moć”. Letelice velikog doleta, koje se dopunjavaju gorivom u vazduhu, mogu da napadaju objekte širom planete, znatno skraćujući vreme za početak napada. Klark zaključuje: “Buduća bojišta će biti sličnija Kosovu nego iračkoj pustinji... Čak i uz najdobronamernija nastojanja “precizni udarac” moraće se uvećati “preciznim nalaženjem i prepoznavanjem” meta. Biće nam potrebne specifične informacije, u realnom vremenu. Biće potrebno da vidimo ispod oblaka i u unutrašnjosti zgrada.“
Sasvim dovoljno i sasvim jasno, da svako od nas shvati kada, kako i čime Amerika namerava i planira da vodi ratove 21. veka.

ZAJEDNO SU JAČI
AMERIKA će upotrebiti ”batinu”, da kazni neposlušne, samosvojne i dostojanstvene. Zašto NATO? Mogla bi to uraditi i sama Amerika, ima ona za to dovoljno svojih - američkih snaga. Ne, neće ona to. Treba joj neko da je podržava i čuva njen autoritet u međunarodnoj zajednici, da s njom deli grehe i zločine, a to su Nemačka, Velika Britanija, Francuska
- stalne članice SB OUN. Zato joj treba NATO, zajednička oružana sila u potpunoj vlasti Amerike.

BITI IZNAD SVIH
PREMA modelu ”modernog ratovanja” na udaru su male i srednje zemlje, kojima se nameće, a koje neće i ne mogu da prihvate američki apsolutizam i eksploataciju. U tom modelu ratovanja, ni general Klark ne vidi veliko angažovanje kopnene vojske. Njeno angažovanje se ”vidi” tek kada se branilac udarima iz vazdušnog prostora i kosmosa slomi, a njegova privreda i ekonomija razori. Doktrina vazdušno-kopnene bitke je zamenjena doktrinom vazdušno-kosmičke bitke. Ta doktrina treba da obezbedi američku dominaciju u celom svetu.
(Nastaviće se)