Većina ruskih generala smatrala je da rat protiv Jugoslavije ni izdaleka ne predstavlja “lokalno krizno žarište”, već da je vojna intervencija NATO, koja se krije iza parole o zaustavljanju - odnosno sprečavanju “humanitarne katastrofe” na Kosmetu, deo dugoročne strategije SAD da zavladaju svetom i uspostave kako politički, tako i vojni diktat, ukazujući: “Rusija ne bi smela da se zanosi iluzijom da će joj Zapad istinski pomoći da ekonomski ojača, vojna opcija dobija na težini u javnosti, uporedo sa širenjem raketnih udara na sve brojnije ciljeve u Jugoslaviji.”
Srpskom narodu i srpskoj vojsci bila je potrebna pomoć u oružju. Svakako, i svaka druga je bila dobrodošla, ali pomoć u oružju je bila životno presudna, presudna da srpski narod odbrani celovitost svoje zemlje i svoju slobodu, da odbrani Kosovo i Metohiju.
Mi, srpski generali, posebno oni iz RV i PVO, nadali smo se i očekivali da će ruski generali uspeti da ubede Jeljcina da nam je pomoć u oružju neophodna, da su Srbija i srpska vojska 1999. godine u ratu, između ostalog i zato, što se nalaze na putu Amerike ka Zakavkazju i ka Rusiji.

Obećanja generala

Iz tih razloga, ali prevashodno zbog potrebe za oružjem za odbranu zemlje, prvenstveno oružjem iz sistema PVO, Glavni štab Vrhovne komande je već treći dan rata uputio ekipu stručnjaka i eksperata za PVO u Rusiju, koju je predvodio načelnik Uprave Artiljerijsko-raketnih jedinica PVO, general-major Mladen Karanović.
Odmah po dolasku u Moskvu ekipu su primili predstavnici Generalštaba Armije Ruske federacije. Ekipa je iznela naše potrebe za sistemima PVO. One su se u osnovi zasnivale na predlogu za modernizaciju iz 1997. godine, koju su sačinili generali Vučinić i Veličković i korekcijama - proširenju predloga iz 1998. godine za još 2 do 3 raketna diviziona “S-300 PMU-1” i 3 do 4 raketne baterije “TOR-M-1”.
Konkretno naši predstavnici su iskazali potrebu za: 2 raketna diviziona “S-300 PMU-1”; 2 do 3 puka sistema “BUK-1”; 3 do 4 raketna diviziona “TOR-M-1”; 15 do 20 raketnih baterija prenosnog sistema “IGLA” i dva do tri trodimenzionalna ili dvodimenzionalna radara. Interesantno je da su predstavnici Generalštaba ruske vojske preporučivali znatno povećanje traženih sredstava ratne tehnike i moćnija sredstva po borbenim karakteristikama.
General Karanović je od predstavnika GŠ ruske vojske dobio informaciju, da se najveći deo tražene tehnike nalazi u neposrednoj blizini Moskve, da nema nikakvih problema da se isporuči Jugoslaviji, ali samo pod jednim uslovom, “da sve ovo odobri predsednik Jeljcin.”
Četvrtog dana boravka u Moskvi, naša ekipa je primljena u Odboru za bezbednost i odbranu Ruske dume. General Karanović je upoznao predstavnike odbora sa ciljem dolaska u Moskvu i sa stanjem u SRJ posle agresije NATO, kako se suprotstavljamo i koje probleme imamo. Zatražio je od njih da pomognu Jugoslaviji pre svega u dobijanju tražene ratne tehnike. Njihov stav je bio da nas oni razumeju, da istinski osećaju naše muke i probleme i da su spremni i lično da idu u Jugoslaviju da se bore.
Tog četvrtog dana, generalu Karanoviću su u GŠ ruske armije saopštili “do daljeg neće biti isporuke tehnike i da se to može desiti samo ako to predsednik Jeljcin odobri.”
U svom izveštaju general Karanović to ovako opisuje: “Od nade da ćemo uspeti dobiti tako preko potrebna sredstva, koja smo čekali čitavu deceniju, do razočarenja prošlo je samo nekoliko dana.” U zaključku svog izveštaja general Karanović kaže: “Ruski narod i armija su bili da se SRJ pomogne i dostavi ratna tehnika, predsednik Jeljcin i njegovi savetnici nikada to neće dozvoliti.” Igor Ivanov je još u Parizu savetovao da potpišemo kapitulaciju i dignemo ruke od Kosmeta.
Još dok je naša ekipa čekala odluku u Moskvi, a po prvom javljanju generala Karanovića da postoji mogućnost da dobijemo tražena sredstva, mi u RV i PVO smo pristupili pravljenju planova, gde ćemo prihvatiti sredstva ratne tehnike, kako ćemo sa njima izaći na borbene položaje da ne budemo otkriveni i uništeni u putu od istovara do položaja, pripremali ljude koji će prihvatiti i opsluživati dobijena sredstva i drugo. Bio je to samo uzaludan posao, koji nam je rasipao snage, ljudstvo i još više umanjivao ionako vrlo skromne borbene mogućnosti.
I pored saopštenja ruskih generala da od traženih sredstava ratne tehnike nema ništa dok to ne odobri Jeljcin, u teškoj ratnoj situaciji, a nadajući se da će predsednik Rusije Jeljcin ipak dati saglasnost da se tražena sredstva isporuče Jugoslaviji, Štab Vrhovne komande VJ odlučuje i šalje ponovo 4. aprila 1999. godine generala Karanovića u Moskvu. Uzalud, ništa se nije promenilo u smislu da ćemo dobiti tražena sredstva ratne tehnike. Da je to tako, potvrdila je izjava 6. aprila (u to vreme general Karanović se nalazi u Moskvi) prvog potpredsednika ruske vlade Jurija Masljukova: “Pružanje vojne pomoći SRJ je nemoguće i nepotrebno. Možda su se u Rusiji pojavili ludaci koji se spremaju da šalju oružje, ali ja mislim da je to stvarno nemoguće i savršeno nije nužno.”

Rasipanje snaga

Kada je Jeljcin izjavio, da neće dopustiti da Rusija bude uvučena u rat, i kada je skrenuo pažnju Generalštabovima da je nezadovoljan njihovim ratobornim izjavama, te njegovo protivljenje, užurbanom rešavanju pitanja prisajedinjenja SRJ Savezu Rusije i Belorusije (“Razmatrati to pitanje sada je nesvrsishodno, kako sa pravne tako i sa političke tačke gledišta”) shvatili smo je da Masljukov govori u ime Jeljcina i da od traženih sredstava ratne tehnike neće biti ništa. Posle izjave nekadašnjeg predsednika SSSR-a Mihaila Gorbačova (“Isporučiti Jugoslaviji oružje za odbranu - to bi značilo uvući Rusiju u veliki rat. Jedan svetski rat je počeo na Balkanu”) bilo je sasvim izvesno da sisteme PVO nećemo dobiti.
Na kojoj osnovi, sa kojim pokazateljima i nadom je GŠ VJ, polovinom aprila, naredio da Komanda RV i PVO izvrši izbor i uputi ljudstvo u Rusiju na ubrzanu preobuku za sisteme PVO ne znam. Ljudstvo je upućeno u Rusiju, ali ... Bila je i to samo još jedna uzaludna nada koja nam je u jeku borbenih dejstava iz borbenih redova “izvukla” najbolji kadar i znatno oslabila našu, ionako slabu odbranu od napada iz vazdušnog prostora.
Možda je razlog Rusije da ne isporuči oružje Jugoslaviji opravdan. Ali šta je opravdanje našoj državi i državno-vojnom rukovodstvu, da uđu u rat protiv najjače sile sveta, a da nemamo saveznika, da nas pomogne barem oružjem, koje nam je itekako nedostajalo i trebalo.
Otvoreno pitam: zašto država i vojni vrh zemlje, zašto Vlada SRJ, nije reagovala 1997. godine i preduzela mere nabavke i osavremenjavanja naše PVO, na zahtev, tada dvojice prvih i najodgovornijih ljudi u vidu RV i PVO, generala Mirka Vučinića i generala Ljubiše Veličkovića? Zašto se nisu uvažila njihova obrazloženja, zašto se nije iskoristio povoljan trenutak posle Dejtonskog sporazuma i osavremenio naš sistem PVO? Zašto se to nije uradilo 1998. godine kada je agresija na SRJ bila izvesna, kada se čekao samo valjan povod za agresiju? Čemu je trebalo da se nadamo? Šta je bila naša nada?
Otvara se i pitanje: šta je sve doprinelo fijasku očajničkog pokušaja naše vojske da bar u toku agresije, nabavkom savremenih sredstava PVO, poboljša našu nezavidnu situaciju i borbenu efikasnost u protivvazdušnoj odbrani. Koliko je tome doprinela Jeljcinova kooperativnost prema SAD, koliko nekooperativnost naše politike u odnosu na Jeljcina, a koliko i jedno i drugo? Pitanja su na koja tek treba dati odgovor.

POGIBELJNO REŠENJE
UĆI u rat za odbranu celovitosti zemlje i slobode naroda je ustavna obaveza i ima puno opravdanje. Ući u rat protiv više stotina puta jačeg neprijatelja, bez saveznika nema nikakvog opravdanja. Ući u rat sa stanjem oružja i opreme kakvu je RV i PVO imalo 1999. godine, a nemati rešenje da se ono u odsudnom trenutku popravi, to je u najmanjem bilo pogibeljno.
(Nastaviće se)