Vazduhoplovne snage za agresiju na SRJ grupisane su u skladu sa osnovnom zamisli i opštim modelom agresije.
Snage za nanošenje udara činile su: lovačka, lovačko-bombarderska, bombarderska avijacija i avijacija za dejstvo po radarskim i raketnim sistemima (SEAD). Na dan agresije brojno stanje ovih snaga bilo je 282 aviona ili 63 odsto od ukupnog broja angažovanih snaga. U daljem toku agresije došlo je do narastanja ove grupacije na 639 aviona (povećanje za 122 odsto).
Snage za izviđanje i elektronska dejstva činile su grupaciju, koja je iz vazdušnog prostora različitim sredstvima i metodama vršila prikupljanje podataka o snagama i sistemima za borbu Vojske SRJ i prema njima preduzimala elektronska dejstva. Ova grupacija je na dan agresije brojala 66 vazduhoplova, 14 odsto od ukupno angažovanih snaga. U daljem toku rata ove snage su narasle na 84 vazduhoplova.

Priprema napada

Snage za neposredno komandovanje činile su grupaciju koja je neposredno i neprekidno pratila situaciju u vazdušnom prostoru i na zemlji i u skladu sa odlukama i naređenjima komandnog mesta, operativnog centra iz Vićence izdavala naređenja za direktne udare. Ova grupacija na dan agresije je brojala 20 vazduhoplova, 4,3 odsto od ukupno angažovanih snaga. U daljem toku agresije grupacija je narasla na 29 vazduhoplova.
Snage za logističku podršku činili su: avioni za punjenje (avio-cisterne) u vazdušnom prostoru i snage za traganje i spasavanje. Na dan agresije ove snage su brojale 62 vazduhoplova, 13 odsto od ukupnog broja angažovanih snaga. Sedamdest dana kasnije avijacija za punjenje u vazdušnom prostoru (avio-cisterne) narasla je na 252 vazduhoplova, što je povećanje u odnosu na dan agresije za 198 vazduhoplova ili 366 odsto.
Dovođenje snaga otpočelo je u drugoj polovini februara 1999. godine, neposredno nakon prekida pregovora u Rambujeu (20. februar). Indikativno je prebaziranje 12 aviona F117 na aerodrom Avijano 25. februara 1999. godine i angažovanje aviona E-3A (AWACS), sa aerodroma Trapani u vazdušnom prostoru Makedonije od 26. februara 1999. godine. U periodu raspoređivanja i grupisanja snaga vršena su, intenzivno i svakodnevno, uvežbavanja za napad na izabrane objekte i druge dopunske pripreme za izvršenje agresije.
Na zahtev NATO i SAD, parlamenti vlada svih susednih zemalja SRJ dali su saglasnost za korišćenje vazdušnog prostora, vazduhoplovnih baza i pomorskih luka za potrebe vazduhoplovnih i kopnenih snaga NATO. Ovakvim odnosom suseda, obezbeđeni su uslovi za napad na SR Jugoslaviju sa kružne osnovice. Pored toga, ovakvo postupanje, prema Rezoluciji Generalne skupštine OUN 3314/29 od 4. decembra 1974. godine, svrstalo je sve naše susede u agresore na SR Jugoslaviju.
Mađarska je sve svoje potencijale stavila u funkciju NATO, osim direktnog slanja vojnika na KiM. Rumunija je ustupila teritoriju i aerodrome snagama NATO koje bi bile angažovane na prostoru KiM. Osim toga, Rumunija je uključena u inicjativu za formiranje tzv. Balkanskih snaga za brze intervencije (zajedno s Bugarskom, Makedonijom i Albanijom), čiji bi jedan od zadataka verovatno bio angažovanje u vezi sa KiM.
Bugarska je prihvatila razmeštaj logističkih jedinica NATO, bez ikakvog ograničenja, kao i borbenih jedinica u kompleksu u izgradnji za odmor pripadnika SFOR u Bosni. Makedonija je takođe ustupila teritoriju, vazdušni prostor i aerodrom za razmeštanje snaga NATO. Na njenoj teritoriji su pored snaga UNPREDEP (posmatračka misija UN) bile razmeštene i kopnene snage NATO u više operacija: “Zajednički garant”, “Orlovo oko” i “Zajednički čuvar”.
Ukupno brojno stanje tih snaga, pre početka agresije, iznosilo je oko 16.500 vojnika sa pripadajućim naoružanjem i opremom. U toku agresije broj vojnika narastao je na oko 20.000. Klark u svojoj knjizi “Moderno ratovanje” kaže: “Makedonija je bila naša baza. Bez nje ne bismo imali kopneni pristup Kosovu. Bez njenog vazdušnog prostora imali bismo mnogo ograničenije koridore leta prema Srbiji”. Albanija je tradicionalno bila centar za prihvat, obuku, naoružavanje i ponovno upućivanje albanskih terorističkih snaga za izvođenje terorističkih napada na KiM.)
Vremenska distanca od skoro deset godina je pokazala da su zahtevi Amerike u Rambujeu i Parizu bili ultimatum koji je u osnovi imao dva cilja: 1) odvajanje (otcepljenje) Kosmeta od Srbije i stvaranje nezavisne države Kosovo; 2) dovođenje okupacionih snaga NATO na ceo prostor Srbije i njeno dalje razbijanje.
U takvoj situaciji, postojala su dva rešenja: 1) prihvatiti ultimatum, odvajanje Kosmeta od Srbije i okupacione snage na prostor SRJ (prvenstveno Srbije); 2) odbiti ultimatum i prihvatiti nametnuti rat. Poslanik Bundestaga Herman Šer: “U Rambujeu se od Miloševića tražilo prihvatanje NATO - protektorata za celu Jugoslaviju”.
Mnogi svetski političari i analitičari su i tada (1999) i sada verovali da je Jugoslavija imala samo jedno rešenje - nametnuti rat.
Kao general, komandant RV i PVO, u projektovanom američkom modelu otimanja dela teritorije (Kosmeta) od Srbije i uspostavljanja statusa okupacije na ostalom prostoru SRJ, podržao sam i prihvatio jedinu moguću, nametnutu varijantu - rat.
Prihvatio sam to, ali sam se sve vreme kosmetske krize, znajući ko je potencijalni agresor, brižno pitao ko su nam saveznici, zašto ako ih imamo, ništa praktično u smislu materijalne pomoći nisu uradili, da li će nas ostaviti na cedilu, kada bude najgore.
U razgovoru načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije generala Ojdanića, krajem januara 1999, sa načelnikom Glavne obaveštajne uprave Vojske Rusije general-pukovnikom Valentinom Karabeljnikovom, kome sam i ja prisustvovao, rekao sam: “Generale, ne trebaju nam Vaša obećanja, ne treba nam verbalna podrška ruskog državnog vrha, ona zaista ne izostaje, nama treba pomoć, potrebni su nam raketni divizioni i baterije, radari velikog dometa i komandni sistemi, trebaju nam i avioni, pre svega avioni lovci”.
Svestan ozbiljnosti trenutka i opasnosti koja preti Jugoslaviji, u jednom trenutku sam čak rekao: “Nemojte nas više obmanjivati.” General Ojdanić mi je skrenuo pažnju na korektnost, a sagovornik prokomentarisao: “Komandant je vrlo žestok.” Nisam bio “žestok”, već vrlo zabrinut. Prihvatio sam rešenje politike - države Jugoslavije - rat, ali nisam video šta država radi i šta će uraditi da, bar malo, popravi stanje borbenih mogućnosti snaga PVO, koje će, to je bilo sasvim jasno, biti najvažnija meta NATO udara.
Obećanja koja su dolazila iz Rusije, verbalna podrška koja nam je pružana kao i neke operativne aktivnosti ruske vojske, kada je agresija počela, za nas nisu predstavljala nikakvu pomoć.
U kontekstu verbalne podrške i praznih obećanja bila je i izjava predsednika Rusije Borisa Jeljcina 24. marta 1999. godine, data Televiziji Srbije, kada je agresija već bila počela i prve rakete pale na objekte i snage SRJ: “Bombardovanja neće biti, to neće dozvoliti Rusija.” Ni tada, a ni sada ovu izjavu, u kontekstu trenutka i vremena, nisam mogao da shvatim. Šta je u stvari bilo u pitanju, neobaveštenost - sumnjam, pre će biti samo još jedno prazno obećanje. Možda Jeljcinova Rusija nije ni imala drugih mogućnosti, osim da obećava Srbima, a uprazno preti Amerikancima?

Brod ”Liman”

Jeljcinovo okruženje, najuži krug saradnika i savetnika, davalo je obećanja i povremeno osuđivalo ponašanje Amerike i agresiju, a ostale institucije države i ruski narod su izražavali punu podršku pravoslavnoj braći Srbima da izdrže, ali pomoći u onome što je nama trebalo nije bilo. Bilo je i onih, kao što su Gajdarovi istomišljenici, koji su se usprotivili čak i oštrini osude vojne intervencije protiv Jugoslavije. Za njih je agresija bila loša stvar, ali gore od toga je da Rusija, zbog agresije, pokvari odnose sa Zapadom.
Stavljanje strategijskih ruskih snaga u najviši stepen pripravnosti, provođenje vojnih vežbi i probna lansiranja novih sistema oružja, koje je Rusija vršila od početka agresije, za nas takođe nisu bili nikakva pomoć. Amerikanci se na to nisu obazirali, njihovi udari po Srbiji su bivali sve jači i jači, a stradanja naroda sve veća i veća.
Kada je Rusija 11. aprila 1999. godine, obavestila da je brod “Liman” (brod za prisluškivanje radio-saobraćaja i praćenje izbliza poruka koje razmenjuju NATO brodovi i avioni), u pratnji još 6 brodova, već uplovio u vode Jadrana, ponadali smo se da ćemo bar na neki način dobijati pravovremenu najavu o naletu NATO avijacije, pravcima naleta, veličini grupa, procenjenim objektima dejstva. Tek kasnije smo saznali da je brod “Liman”, brod starije generacije, da ne omogućava predaju podataka o situaciji u vazdušnom prostoru već da je u Jadran poslat u cilju praćenja rasporeda pomorskih snaga NATO i SAD.

UPOZORENJE GENERALA PERMINOVA
TREĆEG aprila ruska crnomorska flota je započela redovne, prolećne vežbe. U poruci floti komandant je poručio: “Povećana je odgovornost Crnomorske flote za bezbednost naše zemlje na južnoj morskoj granici.” Trinaestog aprila načelnik Glavnog štaba ruskih strategijskih snaga, general Anatolij Perminov izjavio je, da je za uzimanje na nišan zemalja NATO, koje učestvuju u agresiji na SRJ, potrebno 11 minuta, te da je balističkim raketama, npr. do Grčke potrebno 5 minuta, do Nemačke, Francuske i Italije od 7 do 8 minuta, do Velike Britanije manje od 12 minuta. On je dodao da je nedavno u Saratovskoj oblasti, u borbeni poredak Rusije uveden i stavljen u prvi borbeni raspored raketni puk strategijskih nuklearnih snaga ruske vojne sile, naoružan sistemom “Topolj M”.

NARUDŽBENICA
KNJIGU generala Spasoja Smiljanića “Agresija NATO - Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana u odbrani otadžbine” možete da naručite, u pretplati pouzećem, po ceni od 980 dinara na tel: 065/696-33-84. Knjiga ima 530 stranica, štampana je u punom koloru, bogato ilustrovana fotografijama, mapama i kartama.
Nastaviće se