PLANIRANJE vazduhoplovne operacije NATO, za agresiju na SR Jugoslaviju, započeto je u leto 1998. i završeno do kraja avgusta 1998. godine. Vesli Klark u svojoj knjizi “Moderno ratovanje” o tome kaže: “U vreme sastanka ministara odbrane NATO, sredinom juna, proces planiranja je već uveliko u toku, a dobijeni su i prvi odgovori. Bilo je malo interesovanja za preventivno razmeštanje kopnenih trupa, a više za vazduhoplovnu operaciju”.
Plan za vazduhoplovnu operaciju razrađen je u dve varijante: 1) plan za udare na teritoriji KiM (vazduhoplovna operacija ograničenih razmera - LAO), kojim su predviđeni udari krstarećim raketama, uz mogućnost upotrebe borbene avijacije; i 2) plan za udare na široj teritoriji Srbije (vazduhoplovna operacija širokih razmera, radikalna varijanta - RAO), koji obuhvata raketne udare i angažovanje avijacije.
Planom su bili određeni i objekti raketnih i vazdušnih udara na teritoriji Srbije koji su svrstani u tri zone: zona 1. Kosmet i deo južno od 44. paralele (linija: Zaječar - Ljubovija); zona 2. deo Srbije južno od 44. paralele, isključujući KiM; zona 3. deo Srbije severno od 44. paralele. Planom nisu bila predviđena dejstva po objektima na teritoriji Crne Gore. Da je agresija iz vazdušnog prostora na SRJ bila isplanirana još u leto 1998. potvrđuje izjava Džejmsa Rubina 3. avgusta 1998: “Planovi su gotovi za agresiju. Potrebna je samo politička odluka i agresija može da počne.”

Mete napada

Prema izjavi Koen-Šelton, “o Kosovu” pred Senatom SAD, planirano je da se izvede operacija vazduhoplovnih snaga NATO u pet faza: “Razmeštaj vazduhoplovnih snaga po Evropi je predstavljao fazu 0. Faza 1. se odnosila na uspostavljanje nadmoći u vazduhu i postepeno slabljenje komande nad celom SRJ. Faza 2. je podrazumevala napade na celom prostoru SRJ i na snage koje se nalaze južno od 44. stepena geografske širine, koje su obezbeđivale pojačanja srpskim snagama na KiM. Faza 3. je proširivala operaciju iz vazduha na veoma veliki broj vojnih objekata i snaga širom SRJ. Faza 4. je predviđala ponovno razmeštanje snaga, ukoliko se ukaže potreba. Krstareće rakete su predviđene za nosioca udara po odabranim objektima tokom cele prve faze.
U trećoj fazi, planirano je i dejstvo po objektima podrške” snagama represije”, koji se nalaze u Beogradu i oko njega. To su prema generalu Klarku bile: “politički osetljive mete, a činile su ih: glavna sedišta, komunikacijske i televizijske stanice (deo njegove komande i kontrolne mreže), predsedničke rezidencije i skloništa (sa njihovim bunkerima i komunikacijama), elektronski sistemi i ostale ključne mete u Beogradu.
Cilj vazduhoplovne operacije NATO proističe iz vojnog cilja agresije na SR Jugoslaviju i u osnovi je imao: razbijanje glavnih snaga Vojske Jugoslavije i smanjenje njene moći do nivoa nesposobnosti za izvođenje vojnih operacija i stanja koje neće ugrožavati planove Amerike na teritoriji SRJ i Balkana.
Brojne su analize i izjave koje nedvosmisleno potvrđuju definisani cilj, a možda je najupečatljivija izjava generala Klarka u razgovoru s generalom Ojdanićem 15. marta 1999. godine: “Želim da Vam prenesem jedan ozbiljan problem, a to je da će Vojska Jugoslavije biti uništena ako bude u sukobu sa NATO. Ako se to od NATO bude tražilo, biće uništena skladišta, kasarne i snage Vojske Jugoslavije.” Naglasio je da želi da bude jasan: “Ako se to dogodi Vojska Jugoslavije će za par dana da izgubi sve ono što se u nju ulagalo 50 godina”. Želim da shvatite: “ako NATO bude primoran da primeni silu, on će uništiti Vojsku Jugoslavije, Vojska neće preživeti, to je činjenica.”
U ovako brzom razaranju Vojske Jugoslavije, ili u slučaju njene kapitulacije, planirano je da se borbena tehnika VJ raspoređena na teritoriji Kosmeta stavi na raspolaganje teroristima OVK, radi formiranja vojske”Kosova”.
Operacija je planirana da se izvede u vremenu od dva do tri dana, po načelima “blic-kriga”, uništavanjem i neutralisanjem određenih objekata (ciljeva) za napad, čime bi se državno rukovodstvo SRJ prisililo da prihvati ultimatum iz Pariza.

Nekoliko bombi

Lideri i planeri vazduhoplovne operacije NATO verovali su da će vazdušni udari biti kratkotrajni. Pored generala Klarka i gospođe Olbrajt to uverenje delio je i ministar inostranih poslova Italije Lamberto Dini, koji je rekao da očekuje da će nakon početnih udara nastati predah i da će početi pregovori, kao i izjava nekadašnjeg državnog sekretara Džejmsa Bejkera da je loše u tom ratu bilo to što se mislilo “da će jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević popustiti posle samo nekoliko bombi”.
O dužini trajanja agresije gospođa M. Olbrajt je imala mišljenje da će Milošević, kao i svaki drugi “siledžija u školskom dvorištu”, posle dva-tri šamara, odnosno vazdušna naleta, dići ruke u znak predaje.
I u vojnom vrhu Vojske Jugoslavije postojale su različite procene o modelu izvođenja vazduhoplovne operacije, angažovanim snagama, njenom trajanju i prostoru na kome će se izvoditi. U februaru 1999. godine u GŠ VJ je urađena procena koja ukazuje da će prva faza, “opominjući udar”, obuhvatiti nekoliko selektivnih i krajnje ograničenih udara, isključivo po vojnim objektima, nakon čega bi usledila pauza i ultimatum da Jugoslavija ispuni postavljene zahteve. Pored ovoga, procena zaključuje da će ti udari težišno biti izvođeni na teritoriji Kosmeta i južno od 44. paralele.
Ovakvoj proceni suprostavljao se deo generala u GŠ VJ, među kojima sam bio i ja, ukazujući da će agresija iz vazdušnog prostora otpočeti snažno na celoj teritoriji SRJ i da će pod udar staviti, osim vojnih, i široku lepezu civilnih objekata i objekata infrastrukture. Da je bila ispravna procena “dejstva u kontinuitetu i na celom prostoru SRJ”, potvrđeno je u samoj agresiji.

Odrešene ruke

General Klark kaže: “Tokom celog procesa planiranja jasno sam stavio na znanje da neću angažovati vazduhoplovce ako ne dobijemo odrešene ruke da žestoko gađamo srpski objedinjeni sistem protivvazdušne odbrane bez obzira na to gde se ciljevi nalazili. Nećemo se ograničiti na “kljucanje” protivvazdušne odbrane bez obzira na to gde se ciljevi nalazili.” O pauzama u izvođenju vazduhoplovne operacije Klark kaže: “Mi u vojsci smo oduvek bili skeptični prema takvoj ideji, sa vojnog stanovišta pauze u bombardovanju daju neprijatelju priliku da se oporavi od posledica udara.”
Prema proceni obaveštajnih službi VJ, početna lista za dejstvo iz vazduha obuhvatila je oko 300 objekata na teritoriji SRJ. Agresor je raspolagao izuzetno preciznim podacima o lokacijama elemenata vojne i civilne infrastrukture. Gotovo svi stacionarni objekti bili su unapred locirani, snimljeni i memorisani, što se posebno odnosi na objekte Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane i objekte infrastrukture.
Savezna Republika Jugoslavija je, kao supotpisnica Sporazuma o subregionalnoj kontroli naoružanja, dala OEBS-u, a time i NATO-u, podatke o lokacijama objekata (sa NATO koordinatama), kao i brojna stanja ljudstva, naoružanja i tehničkih materijalnih sredstava Vojske. Pored ovog, na aerodromima RV i PVO dugo su boravili inostrani posmatrači. Iznad KiM se provodila operacija “Orlovo oko”, u kojoj je angažovanjem izviđačkih platformi iznad KiM i satelita nad celom teritorijom SRJ vršeno opserviranje prostora i snaga.
Listu objekata (ciljeva) za raketno-vazdušne udare u prvoj fazi agresije planirao je i odredio Savet NATO. U kasnijoj fazi agresije (od početka aprila) izbor objekata za dejstvo vršio je general Vesli Klark.
Za izvršenje cilja vazduhoplovne operacije određene (dimenzionirane) su snage: 464 aviona, od čega 330 borbene i 134 pomoćne avijacije i oko 450 krstarećih raketa.
Na kraju januara 1999. godine Savet NATO je razmotrio razrađeni plan vazduhoplovne operacije protiv SRJ. Na bazi činjenica da se kriza na Kosmetu, zbog stalnih napada terorista OVK i pristrasnosti misije OEBS, zaoštrava, doneo je odluku: da se rok za otpočinjanje agresije smanji sa 96 na 48 sati; da se formiraju pomorske snage NATO i pošalju u Jadransko more, a generalnom sekretaru NATO je data mogućnost da samostalno donosi odluke o primeni sile.
Vazduhoplovne snage NATO za agresiju na Jugoslaviju raspoređene su u 59 baza na teritoriji 12 država. Najbrojnije su bile na teritoriji Italije. Do početka agresije na aerodromima Italije raspoređeno je 279 aviona različite namene, što je 59 odsto od ukupnog broja angažovanih snaga. Na aerodromima Italije baziralo je 225 aviona za vatreno dejstvo (61 odsto od ukupnog broja angažovanih). Samo na aerodromu Avijano za početak agresije raspoređeno je 111 aviona različite namene. Taj broj za 70 dana narastao je na 229 aviona. U daljem toku agresije, kada je došlo do znatnog narastanja angažovanih snaga NATO, na aerodromima u Italiji bilo je raspoređeno 550 aviona različite namene, ili 53 odsto od ukupnog broja angažovanih.

TRI NOSAČA AVIONA
MORNARIČKA (palubna) avijacija za agresiju na Jugoslaviju bila je bazirana na američkom nosaču aviona “Enterprise”, nosaču helikoptera “Nassau” i francuskom nosaču aviona “Foch”, raspoređenim u Jonskom i Jadranskom moru. Od ukupnog broja angažovanih snaga avijacije, na dan agresije, mornarička avijacija je brojala oko 100 aviona. Na brodovima ratne mornarice bilo je raspoređeno i oko 250 krstarećih raketa.

NARUDŽBENICA
KNJIGU generala Spasoja Smiljanića “Agresija NATO - Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana u odbrani otadžbine” možete da naručite, u pretplati pouzećem, po ceni od 980 dinara na tel: 065/696-33-84. Knjiga ima 530 stranica, štampana je u punom koloru, bogato ilustrovana fotografijama, mapama i kartama.
Nastaviće se